Često ti nisam govorila naglas ono što mislim. Klimala bih glavom tako da izgleda kao da ti verujem. Da se slažem. Da je sve ok. Da prihvatam. Da mi u grlu ne stoji nesažvakani komad pokušaja poverenja koji bih radije ispljunula. Ipak sam ćutke gutala to sirovo parče, trudeći se da što pre sve zaboravim… Ali gorelo je u stomaku, stvaralo još veću nelagodu i pojačavalo osećaj mučnine.
Nisam želela dodatnu dramu.
Bila sam lenja da razumem ono što si mi servirao.
Plašila sam se da neću moći da razumem pa je “lakše” bilo samo progutati, ignorisati mučni osećaj i ići dalje…
Može biti bilo koji od navedenih razloga…
A trebalo je da ne odustajem, da kidam zubima taj žilavi komad i uporno žvaćem sve dok ne pusti sokove i napokon krene proces varenja.
Dok sam glumila da razumem i da sam dobro, ostajala bih uskraćena za lekciju, teška samoj sebi i sve udaljenija od tebe. Nisam znala drugačije, izvini.
Ali neusvojene lekcije uvek su se vraćale. Bio si uporan, nikada me nisi napustio. Kako sam ti samo zahvalna! Gde god bih krenula, susretala sam se sa onim od čega sam bežala. I kad bih se našla u novom društvu, za drugim stolom, dobijala bih isti sadržaj. Imala sam utisak da me proganja stalno isti meni. Na kraju, nisam imala gde. Posle ne znam ni ja koliko mojih odbijanja i propalih pokušaja podvale, naučila sam da se moram ponašati učtivo za stolom i odgovorno prema sebi, to znači prihvatiti porciju i dovoljno dugo žvakati svoj komad. I tada se dešavalo čudo, zalogaj bi postajao ukusniji, vraćao bi se osećaj snage, poverenja i ogromne zahvalnosti! Bila sam opet tvoja!
Žao mi je što nekada prosto nisam razumela tvoj smisao za humor. Zatvarala sam se u sebe i ljutila umesto da prihvatim šalu i bezbolno prerastem svoja glupa ograničenja i komplekse.
Drugi put bih mislila da se šališ i nisam te shvatala ozbiljno. Vrlo brzo i sasvim nenadano doživljavala bih direktni sudar sa stvarnošću i čekala te da me opet sastaviš. Nežno si me vraćao sebi i učio me poštovanju svake tvoje kreacije.
Oprosti što sam nekada znala da drsko okrenem glavu kad izneseš ispred mene ono što mi se nije dopadalo. Moglo se desiti da uzem zalogaj ali mi se ne svidi ukus i pljunem ga istog trena. Ljutila bih se što mi daješ nešto bezukusno i bljutavo.
Kako sam samo mogla da pomislim da ćeš mi dati nešto što nije za mene.
Ljutila sam se i kad obrok kasni. Kada su svi za susednim stolovima već dobili ono što su želeli, osim mene… Nisam imala puno strpljenja a ni mudrosti da razumem da možda moja porudžbina kasni jer zahteva drugačiji proces pripreme. Da me čeka nešto stvarno posebno za mene, specijalitet koji tek treba osmisliti.
Uverio si me da je najbrži način da dobijem ono što želim – kada ti verujem, kada prestanem da se upoređujem sa drugima, kada se naučim strpljenju i prestanem da mislim na ono što toliko čekam. Kada poverujem da ima dovoljno za sve!
Ne želim da mi ikada više nedostaješ. Želim da budem uvek prisutna i prepoznam tvoja čuda i sveprisutnost gde god se okrenem. Želim da kad se zagledam u sebe vidim tebe. Da nikada ne zaboravim tvoju veličanstvenost ali ni tvoju jednostavnost. Da uvek imamo odnos poverenja i nikada ne izgubimo čaroliju stvaranja, ti svojih velikih, ja svojih malih čuda.
Setila sam se da smo kao deca često u igri zaboravljali da smo gladni. Sasvim predani svojoj igri, vedri i radoznali, nismo brinuli da li će nas majka pozvati na ručak i šta će biti za stolom. Umorni i zadovoljni, slasno bismo jeli svaki zalogaj i jedva čekali novu priliku za igru. A koliko puta bi nas dočekala omiljena poslastica kao iznenađenje! Možda je najbolji način da zaboravimo na misao o neisporučenoj porudžbini života upravo ovaj – da se kao deca u potpunosti predamo životu, radoznali i spremni za sve što nam dolazi u susret.
Dopustimo životu da nas iznenadi na najlepši mogući način, hajde da mu ne kvarimo planove.
Fotografija: Pinterest
