Što više sama promišljam svet u sebi i svet oko sebe, nalazim sve više motivacionih poruka koje su za mene – demotivišuće. Lepo zvuče, dopadaju mi se, ali kad se zapitam šta mi te poruke kažu, zaključujem da mi zdrav razum kaže da to ili nije tačno ili se ja sa tim tvrdnjama ne slažem.
Jedna od njih je i “Život počinje tamo gde zona komfora prestaje”. Čini mi se da ovde nedostaje poznavanje termina “zona komfora”. Psihologija definiše zonu komfora kao ponašajno okruženje u kome je mozak na “auto-pilotu” jer su sve neuro veze neophodno potrebne u tom trenutku već uspostavljene. To je mentalni prostor u kome doživljavamo minimalni stres, a osećamo se sigurno i bezbedno. I to je fiziološki mehanizam koji nam omogućava da bar malo, bar ponekad odmorimo mozak, a pri tome obavljamo neke aktivnosti koje su nam bitne. Ako nikada ne bismo bili u zoni komfora, pregoreli bismo, kao šibica. Zona komfora je zona udobnosti i rutine.
Dakle, neko vreme i neki deo svog života provodimo u zoni komfora. Pa zašto bismo, onda, zanemarivali taj deo svog života i “ne živeli” ga zato što “Život počinje tamo gde zona komfora prestaje”? Život je da se živi! Svaki trenutak, svaki deo, svaki osećaj, svako osećanje. Naravo, intenzitet je različit, ponekad su i rezultati naših akcija različiti, ali to smo ipak MI i naš život, uvek i svuda.
Istinski problem sa zonom komfora nastaje kada rutinu pretvorimo u način života. I nije onda problem u tome što postajete dosadni i sebi i drugima, već je problem, opet, fiziološki. Naime, neuronske veze u mozgu se kreiraju kada učimo nešto novo, kada po prvi put nešto radimo, nešto novo osećamo. Kad god mozak iznenadimo nečim novim, on nema algoritam odgovora, pa je prinudjen da kreira novu neuronsku vezu i tako nadje odgovor. Sposobnost mozga da kreira nove neuronske veze je važna za očuvanje vitalnosti mozga.
I…. jasno vam je gde ide ova priča – kada smo stalno u zoni komfora, mozak nema potrebe da kreira nove neuronske veze, postojeće koje se ne koriste se kidaju i nestaju i mi gubimo sposobnost stvaranja novih kreacija.
Lepo nam je da se ušuškamo u zoni komfora, jel’da? Sve je poznato, nema promašaja, nema neuspeha u okviru uspostavljenih okvira, toplo je i bezbedno. Ali ipak, moramo uložiti napor i izaći iz tog okruženja, jer kad izadjete iz zone komfora:
- Bićete produktivniji. Udobnost ubija produktivnost, jer bez osjećaja nelagodnosti zbog rokova i očekivanja, skloni smo da radimo samo minimum potreban za postizanje (nekakvih) rezultata, izgubimo nagon i ambiciju da radimo više i bolje i da učimo nove stvari.
- Lakše ćete se nositi s novim i neočekivanim promenama. Jedna od najgorih stvari koju možemo učiniti je pretvarati se da strah i nesigurnost ne postoje. Vrlo često upravo to radimo, jer ne znamo kako da se suočimo sa promenama. “Kako se to radi?”, pitamo se. Preuzimajući rizike na kontrolisani način i izazivajući sebe u stvarima koje inače ne biste radili, možete doživeti deo te nesigurnosti u bezbednom okruženju. Stičete iskustvo, učite kako se osećate kad vas život iznenadi i tako učite da živite izvan svoje zone komfora.
- Lakše ćete pomerati svoje granice u budućnosti. Jednom kada počnete izlaziti iz svoje zone komfora, s vremenom vam postaje lakše. Svaka akcija ili osećanje ili iskustvo izvan zone komfora izaziva malu dozu neprijatnosti. Psiholozi to zovu stanje optimalne anksioznosti. “Produktivna neprijatnost”, kako je nazivaju, postaje vam normalnija i spremni ste da se gurnete dalje , jer vam je stepen anksioznosti poznat i prihvatljiv.
- Lakše ćete primenjivati brainstorming i iskoristiti svoju kreativnost. Zdrav razum i svekoliko iskustvo potvrdjuju da nas traženje novih iskustava, učenje novih vještina i otvaranje vrata novim idejama nadahnjuju i obrazuju na, zaista, superioran način. I sam pokušaj novih stvari može nas naterati da razmišljamo o našim starim idejama i da ih uporedjujemo sa našim novim saznanjima. Čak i u kratkom roku, neprijatno iskustvo može nas podstaći da razmislimo, da stare probleme vidimo u novom svetlu i rešimo izazov s kojima se suočavamo s novom energijom i novim idejama.
- Reskiranje nam pomaže da rastemo. Kao deca, svi smo bili otvoreni za preuzimanje raznih vrsta rizika. Sa odrastanjem, učimo se strahu od neuspeha, počinjemo da se uzdržavamo i da pokušavamo sve manje novih stvari za koje nismo sigurni da će nam doneti uspeh. Plaćamo veliku cenu za svoj strah od neuspeha i to je snažna prepreka rastu i sprečava istraživanje i eksperimentisanje. Ako želite da nastavite da rastete i da se razvijate, morate naučiti da reskirate neuspeh.
Kao što je prekomerno bivstvovanje u zoni komfora loše po nas, naše opšte stanje i blagostanje, tako je i nekontrolisano i preagresivno insistiranje na novim iskustvima i izazovima siguran put do neuspeha. Biti izvan zone komfora može biti dobro, izazovno, inspirativno, sve dok ne preterate. Važno je zapamtiti da postoji velika razlika između vrste kontrolisane anksioznosti o kojoj pričamo i vrlo stvarne teskobe, stresa i anksioznosti s kojom se mnogi svakodnevno bore. Svačija zona komfora je drugačija, ono što bi vama moglo proširiti vidike i otvoriti nove perspektive, moglo bi paralisati nekoga drugog. Kad izazovi postanu preveliki da bismo se mogli nositi s njima sa lakoćom, kad je pritisak preveliki, ulazimo u zonu lošeg stresa. Odmah izvan zone optimalnog stresa, postoji prelomna tačka gde mozak luči previše hormona stresa, a oni ometaju našu sposobnost da dobro i kvalitetno radimo, učimo, kreativno razmišljamo, aktivno slušamo i efikasno planiramo. Stres smanjuje produktivnost i guši kreativnost – a da ne spominjemo doprinos brojnim fizičkim i mentalnim zdravstvenim problemima.
I još jednom se pokazuje da je rešenje u balansu. Ničega previše, ničega premalo.
A kako se vežba kontrolisan izlazak iz zone komfora – u mom sledećem blogu.
Za vaš uspeh!
