Nakon dosta vremena primećujem da je status fakulteta u društvu značajno opao. Neguju se neke druge stvari kao što je prebacivanje sa fakulteta na fakultet ako ste nezadovoljni, prekidanje studija ako smatraš da gubiš vreme na istom, a pogotovo onaj deo kad vas savetuju da “tražite” sebe. Od samog starta ta potražnja za samim sobom osudjena je na propast ako zapravo nešto tražite.
Elem, zašto sam završila fakultet iako ga nisam volela?
Zato jer nije oduvek bilo tako. Upisala sam ga u nedostatku informacija čime želim da se bavim, a završila sam ga iz mnogo, mnogo drugih razloga zbog kojih sam ponosna na sebe. Meni fakultet nije doneo onaj stav koji je i našim roditeljima da je prestiž završiti fakultet.
Meni je doneo mnogo dobrih prijatelja, mnogo iskustva sa njima. Naučila sam da poštujem autoritet iako se sa njim ne slažem! Naučila sam kako se komunicira iako smatram da je moje vidjenje situacije ispravnije. Naučila sam neki novi vid vaspitanja i lepog ponašanja prema starijima i obrazovanijima od mene. Ne čini fakultet to da pronadjes svoje zanimanje i zaradiš novac od njega, fakultet je odrastanje.
Na studijama sazrevaš kao vaspitana i kulturna osoba. Diplomu nisam ni najmanje unovčila i iskoristila. Ali, dobila sam najveće životne lekcije. Kako se pokupiti i opet izaći na ispit koji si toliko puta pao. Kako je lep osećaj položiti ispit i to nikada ne zastareva, taj osećaj uspeha i ponosa na sebe jer si SAM naučio nešto i pokazao nekom da znaš. Kada profesor kaže da nešto u mom radu nije dobro, zaista pogledam šta treba da popravim, a ne gubim vreme pričajući da on nije u pravu, jer na kraju ja učim to iznova.
Najvažnije što sam usvojila na fakultetu je da je informacija moć. Nekad i šalterski službenik može tačno da zna kako se neki ispit polaže, a da ja moram da smirim svoj ego i poslušam pametnije od sebe. To su lekcije koje se nauče i služe kao baza u daljem životu koji nimalo nije naivan, ali je lep.
Ako se dvoumite da li da završite fakultet i pitate mene, reći ću vam da je tu prekretnicu imao svako, da je ukoliko znaš sa sigurnošću da se nećeš pokajati nemoj da zaršiš, idi odmah radi to što voliš! Medjutim ukoliko postoji i najmanja sumnja u tvojoj glavi, da ćeš se možda ipak pokajati, završi ga kako znaš i umeš, jer videla sam ljude koji su preuspešni, ali i dalje ih boli ta “rana”.
Srećni i privilegovani su oni koji su odmah znali šta žele. Njima fakultet i ne treba.
Treba da postoje stručnjaci koji će mladima pomagati da se odluče za fakultet koji je u potpunosti u skladu sa njihovim sposobnostima, talentima i željama. Da dok uče ne osećaju muku i nezadovoljstvo. Strah i brigu. Već ogromno uzbuđenje i želju za učenjem, tj. želju za znanjem iz oblasti koja njih interesuje. Da su svesni da će se njihove veštine i poslovne sposobnosti poboljšati nakon svakog ispita. Da se uči iz želje i radoznalosti, a ne moranja i radi ocene. Velika je odgovornost birati buduće zanimanje, ako nemaš jasnu sliku šta je to, šta ti znači i šta će ti to doneti.
I učiti ih da je ceo svet njihov i da se nikada ne ograničavaju. Ako nešto ne može ovde ili na jedan način, neka pokušaju negde drugo i na drugi način.
Hvala na tekstu i iskrenosti.
Sanja,
u potpunosti se slažem sa Vama. Zbog pogrešno izabranog fakulteta pronalazila sam svoje zanimanje i nakon završenih studija i u toku studiranja, što samim tim čini taj završetak fakulteta besmislenim i težim, zato sam poželela da dam nekome ko nije siguran više u svoj odabir kako da istraje ili započne nešto novo. Tako kako sam i sebi pričala da ne bih odustala i smatrala to izgubljenim vremenom.
Hvala Vama na čitanju.