Kao da novi talasi masovnog zaražavanja omikron varijantom i teška post-kovid stanja nisu dovoljni, emotivno-mentalni danak pandemije nas sve snažno pogađa. Languishing, stanje kopnjenja, sve je češće osećanje mnogih tokom pandemije.
Apatija, manjak motivacije, mentalna i fizička izmorenost postaju dominantna osećanja velikog broja ljudi tokom pandemije. Ovakva stanja se, međutim, ne mogu u potpunosti pripisati sindromu izgaranja niti ozbiljnijim emocionalnim poremećajima, poput depresije. „Zvanično“ osećanje prošle, a i tekuće godine, zapravo se pronalazi negde između ova dva stanja. Psiholozi ga nazivaju languishing koje možemo opisati skupom osećanja — kopnjenje, emocionalno tupilo i apatija.
U psihologiji, mentalno zdravlje posmatramo kao spektrum: od depresije do procvata. Procvat predstavnja vrhunac našeg blagostanja, dok je depresija njegova suprotnost, ekstrem beznadežnosti i loših misli.
Šta je u sredini ove krive mentalnog zdravlja?
Do skoro neimenovana i neistražena praznina mentalnog zdravlja i osećaj mentalnog zamora. Jer, dok se nalazimo u stanju kopnjenja, de facto nemamo simptome ozbiljne mentalne bolesti, ali se, takođe, ne možemo pohvaliti svojim mentalnim stanjem.
Languishing je osećanje prisutno kod osoba svesnih da ne funkcionišu u svom punom kapacitetu. Iako je osećaj nezadovoljstva tim saznanjem veoma jak, novonastala otupelost značajno utiče i na odsustvo želje da se pokrenemo.
Kako psiholog Adam Grant objašnjava, ovo stanje negativno utiče na našu motivaciju, ometa nam fokus i izaziva prokrastinaciju — šanse da ćemo zaostajati u obavljanju poslovnih aktivnosti je maltene trostruko veći. Kopnjenje je, samim tim, osećanje koje na mnoge načine postaje značajan faktor rizika za nastanak ili razvoj mentalnih bolesti.
Izraz languishing skovao je 2010. godine sociolog Kori Kiz. Studija „Promena nivoa pozitivnog mentalnog zdravlja kao faktor rizika za nastanak mentalnih bolesti u budućnosti” objavljeno u American Journal of Public Health iznosi zaključak da pojedinci koji bi u narednoj deceniji mogli razviti simptome depresije i aksioznosti, nisu oni koji trenutno ispoljavaju simptome ovih mentalnih poremećaja.
Kako istraživanje navodi, upravo one osobe koje spadaju u languishing kategoriju osećanja — mogu u narednim godinama ispoljiti simptome ozbiljnijih mentalnih problema. Studija u kojoj su učestvovali zdravstveni radnici iz kovid zona potvrđuje Kejzove tvrdnje — lekari koji su imali simptome kopnjenja prvih meseci pandemije, imali su tri puta veću verovatnoću od kolega koje ne rade sa kovid pacijentima, da razviju simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.
Kako se boriti sa simptomima „zapostavljenog srednjeg deteta“ mentalnog zdravlja?
Psiholozi smatraju da je jedna od najboljih strategija za upravljanje emocijama njihovo imenovanje.
Uzimimo za primer kinesku frazu 報復性熬夜 koja objašnjava fenomen „osvete odlaganja odlaska na spavanje”. Osobe koje u toku dana nemaju kontrolu nad sopstvenim slobodnim vremenom, prokrastiniraju prekopotrebni san i odmor, ne bi li bar na kratko povratili osećaj slobode i zabave. Često se ova „osveta“ kasnog odlaska na spavanje provodi u listanju društvenih mreža, gejmingu ili u bindžovanju serija.
Slično je i sa FOMO (fear of missing out), strahom od propuštanja. Ova kovanica opisuje anksioznost od pomisli da drugi imaju zanimljivija i značajnija iskustva od nas. Iako je u pitanju naš biološki odgovor, to ne čini FOMO jednom od glavnih boljki modernog doba, potpomognute svakodnevnim konzumiranjem tuđih, ulepšanih verzija života na Instagramu. Kako bi ovaj problem globalno osvestio, pojam FOMO je 2013. godine ušao u oksfordski jezički rečnik.
Karoshi (smrt od izgaranja na poslu) nam je, nažalost, poznat fenomen. Dok u Japanu mladi radnici umiru od posledica izazvanim prekovremenim radom, burnout je tokom pandemije zadesio veliki broj zdravstvenih radnika i medicinskog osoblja. Sindrom izgaranja, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, dolazi kao rezultat hroničnog stresa na radnom mestu kojim se ne upravlja na adekvatan način.
Burnout se od sredine 2019. godine nalazi i u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti, sa naznakom da se ne radi o bolesti već o specifičnom fenomenu povezanog sa prekomernim radom.
Na istom tragu, kada u svakodnevni rečnik dodamo i languishing, kopnjenje ili pandemijsko tupilo, lakše ćemo prepoznati simptome ovog fenomena u sebi, ali i u bliskim osobama.
Kako možemo da se borimo protiv languishing-a?
Kada nas gledanje omiljene serije po petnaesti put ne trgne iz osećanja bezvoljnosti, stručnjaci savetuju pronalaženje aktivnosti koje će nas povezati sa izgubljenim fokusom i takozvanim osećajem „toka“.
Tok, ili flow, je stanje u kom se potpuno izgubite u nekoj aktivnosti ili u razgovoru, gde se osećaj za vreme, mesto i sopstvo u potpunosti izgubi.
U tok nas može uvesti naizgled jednostavni izazovi, poput igranja video-igrice ili trenutno globalne senzacije Wordle izazova. Fizička aktivnost, šetnja, ples, karaoke, čitanje, pa čak čišćenje kuće i peglanje su za mnoge put u stanje toka.
Cilj je pronaći individualni put u tok, jer — ne postoji opšti „lek“ za postepeni izlazak iz stanja kopnjenja.
Autorka: Nataša Kilibarda
Foto: Karina Tess; JC Gellidon on Unsplash
