Istrživanja pokazuju da ljudi koji žive na Arktiku imaju drugačiji “mindset” kako bi se lakše izborilii sa dugom, polarnom noći. Upravo taj mindset sada bi nam svima dobro došao…
Kada je Kari Libovic prvi put došla u Tromse, grad na severu Norveške, bila je zaintrigirana, ali i uplašena, zimom koja traje od sredine novembra do sredine januara. Bila je to sušta suprotnost u odnosu na Nju Džersi, grad u kojem je provela detinjstvo, ili Stenford u kojem je studirala pre dolaska u Norvešku.
Kao psihologu, Kari je bilo izuzetno važno da razume na koji se način građani Tromsea nose sa dugom “polarnom noći”, s obzirom na to da su ranije studije pokazale da su ljudi u zimskim mesecima skloniji letargiji i lošem raspoloženju, upravo zbog nedostatka Sunčeve svetlosti i činjenice da dani traju kraće. Sve to dovodi do “sezonskog afektivnog poremećaja” poznatijeg kao zimska depresija.
Tokom najmračnijeg perioda “polarne noći” Tromse dobija samo dva do tri sata indirektne Sunčeve svetlosti. Ipak, kod njegovih stanovnika nije zabeležena zimska depresija. Čak je jedno istraživanje Univerziteta u Tromseu pokazalo da se mentalno stanje građana značajno ne menja tokom cele godine. Njihov san jeste malo poremećen bez ritma izlazećeg i zalazećeg Sunca, ali nije primećen porast mentalnih tegoba u zimskom periodu.
U čemu je tajna?
Libovic tvrdi da određen način razmišljanja građane ovog grada štiti od stresa koji prouzrokuje polarna noć, pa samim tim tamo ne postoji zimska depresija.
Mi možda ne živimo na krajnjem severu planete Zemlje, ali većina ljudi smatra da je zima najokrutnije godišnje doba, čak i kada zanemarimo pandemiju, koja je svakako bila okidač za stres i brigu. Pa, šta možemo da naučimo od Norvežana?
Ljudi koji stresne događaje vide kao izazove, kao priliku da uče i prilagođavaju se “novoj normalnosti”, lakše se nose sa njima od onih koji se fokusiraju na preteće aspekte – kao što su potencijalna bolest, neuspeh ili sramota. Razlika u načinu razmišljanja ne utiče samo na raspoloženje, već i na fiziološke funkcije, poput promene krvnog pritiska ili brzine otkucaja srca.
Naravno, naša procena da li ćemo nešto doživeti kao pretnju ili priliku umnogome zavisi od okolnosti u kojima se nalazimo i resursa kojima raspolažemo za rešavanje problema sa kojim se susrećemo. Ali, ponekad je moguće svesno promeniti našu procenu situacije.
Jedna studija pokazala je da različite psihoterapije, poput kognitivne bihevioralne terapije i terapije prihvatanja i zalaganja povećavaju našu otpornost pomažući nam da struktuiramo sresan događaj na konstruktivan način.
Libovic je otkrila da su optimistični stavovi građana srazmerni geografskoj širini, pa su tako ljudi u Svalbardu (78 SGŠ) pozitivniji od građana Tromsea (69 stepeni SGŠ), koji su opet pozitivniji od građana Osla (60 stepeni SGŠ). Drugim rečima – pozitivan stav prema zimi najčešći je tamo gde je najpotrebniji.
Pogledaj i: Nestvarni prizori iz San Franciska posle požara: Nebo obojeno u narandžasto
Okružena norveškom pozitivnošću, Libovic je primetila da se menja i njen mindset – zavolela je duge šetnje sa ručnom lampom kojom sebi osvetljava put. I, umesto da žudi za sunčevom svetlošću, naučila je da ceni “miran i ušuškan” grad u mraku.
“Promena načina razmišljanja nije lek za sve i ne može da eliminiše vašu strepnju zbog nesigurnosti posla ili strah od gubitka voljene osobe. To su emocije koje ne bi trebalo da potiskujemo“, tvrdi Libovic.
Uprkos tome, ona veruje da bi usvajanje pozitivnog načina razmišljanja tokom zime pandemiju i potencijalni karantin učinili manje zastrašujućim.
“Budući da je rizik od zaraze na otvorenom manji, mogli bismo svi da se prilagodimo skandinavskom načinu druženja na otvorenom. Na primer, Tromse ima bioskop na otvorenom tako da stanovnici mogu da uživaju u projekcijama filmova u ‘mrklom mraku’ “, kaže Libovic za britanski Guardian.
“Kao što kažu Norvežani – ne postoji loše vreme, samo loša odeća“, poručuje ona za kraj.
Foto: Thomas Bjornstad, Ludovic Charlet / Unsplash
