To pitanje je Tara Vestover najpre videla na tabli svog fakulteta, kada ga je njen profesor ispisao. U mahu joj je delovalo čudno. Njena ideja istoričara nije bila da je u pitanju čovek. Videla ga je više kao proroka čije se vizije prošlosti, poput onih budućnosti, nisu dovodile u pitanje ili čak o njima raspravljale. Zašto?
Tara je rođena u Ajdahu i do tinejdžerskog doba živela je u porodici Mormona pod planinom, neprijavljena da je rođena, bez formalnog obrazovanja, prepuštena edukaciji kod kuće svog oca, verskog fanatika sa bipolarnim poremećajem. Tara je upoznavala spoljni svet kroz prizmu i filtere mentalno obolele osobe koja se spremala za Sudnji dan i skladištila gomile hrane, municije i benzina na farmi na kojoj je odrasla. Od najranijeg uzrasta upoznala je strah, paniku i nasilje kao normalnost života. Ali važnije od toga – svet koji je postojao spolja bio je sasvim drugačiji od onog kog je oblikovao njen otac.
Međutim, gledajući razvoj životnih priča njenih članova porodice i upoznajući stvari oko sebe u svetlu kakvom su bile, Tara je kao tinejdžerka odlučila da sama uči i da polaže ispite za koledž. Uprkos svoj neverici da će uspeti, upisala je fakultet Brigam Jang (Brigham Young University) 2008. godine, a potom joj je dodeljena Gejts stipendija Kembridž univerziteta (Gates Cambridge), da bi 2009. godine na Triniti koledžu (Trinity College) u Kembridžu diplomirala, a 2010. godine postala gostujući profesor na Univerzitetu Harvard. Vratila se u Kembridž, gde je doktorirala istoriju 2004. godine. I tada, dok je prolazila kroz Kings koledž, u hladu ogromne kapele, noseći pod rukom svoj rukopis za doktorat, ponovo je pomislila: Ko piše istoriju? „Ja je pišem“, odgovorila je sebi.
Tara je upoznavala spoljni svet kroz prizmu i filtere mentalno obolele osobe koja se spremala za Sudnji dan i skladištila gomile hrane, municije i benzina na farmi na kojoj je odrasla.
Tara se opredelila za istoriju, ne zbog tematike, već zbog istoričara. Prvi put je čula za Holokaust i pokret za građanska prava na fakultetu i to je za nju bilo šokantno. Otac je tome uopšte nije učio. Tada je spoznala da je ono što osoba zna o prošlosti ograničeno i da će uvek bitiograničeno onim što joj neko drugi kaže. Zato je sama postala neko ko piše istoriju, prelazeći neverovatno težak i zahtevan lični put od osobe koja je živela u izolaciji do nekoga ko je postao doktor i profesor i napisao memoare „Educated“ – The New York Times bestseler, a ona sama je nominovana za niz nagrada. The New York Times je njene memoare proglasio jednom od 10 najboljih knjiga 2018. godine, a Tara je proglašena jednom od 100 najuticajnijih ličnosti 2019. godine od Time magazina.
„Ovo putovanje do sopstva možete nazvati različitim imenima“, piše Tara. „Transformacija. Metamorfoza. Neistina. Izdaja. Ja to nazivam obrazovanjem.“
Kada shvatimo da naš svet, um, život oblikuje najmoćnija sila – informacija, shvatamo šta sve možemo kada se obrazujemo, učimo, razvijamo, otkrivamo – zalazimo u manje poznate oblasti i ne cenzurišemo sebe nevericom ili pak apsolutnim poverenjem ka onome što nam se servira, već razvijamo svoju ličnost radoznalošću. Ono što znamo je naš najveći kapital a mi sami svoj najveći i najvažniji projekat. Namera nije isto što i cilj. Namera vas vodi ka cilju, ali i dalje – da budete još veći i važniji doprinos drugima. Da znajući da svet postoji tako što ga stvaraju drugi, postajete kreator a ne posmatrač.
Pročitaj i Umetnost spasava svet: Kako da živimo dane u jarkim bojama
