Omiljeno drvo mi je drvo Života. Otkako sam počela da volim i poštujem sve što izrasta iz Zemlje i na Zemlji, odredila sam da će drvo Života biti zaštitini znak mog doma. U kući ih imam tri. Volim da ujutru izađem na terasu i samo gledam u te liske uperene ka gore, kao da žele da pokažu da su one te koje povezuju Zemlju s Nebom i prave protkanost fizičkog i nebeskog. Čudno, da tek pošto sam dobila svoje prvo drvo sam naučila da se ono zove još i drvo znanja, i da se motiv o njegovom božanskom značenju pojavljuje u brojnim svetskim religijama i mitovima. Pre toga, nisam baš ništa znala o njemu.
A nisam znala ni o još mnogo čemu. Na primer, uopšte nisam bila svesna svoje životne energije. Sedela sam tako sa svojim drvećem i pitala se kako onu iskru koja sija u svakom biću kao večni plamen, umem da izvučem iz drugih i da im je dam u ruke, a moja i dalje sija negde nepronađena. Mislila sam se kako s godinama sve veštije uspevam da se bavim majeutikom primenjujući je sa drugima, osim sa samom sobom. Nešto sam pogrešno radila…
Ispostavilo se da sam umela da slušam bolje druge nego sebe. Ne mogu reći da mi nije prijalo, ili da me nije oplemenjivalo to što bih nekome, bar za taj trenutak izmamila osmeh na lice ili podigla feniksa iz pepela, ali bih često osećala neku čudnu nelagodu, jer ko sam ja da otkrivam potencijale životne energije koja je u drugom, kada ni svoju, očigledno nisam oživela.
Jesam li se osećala pomalo frustrirano zbog toga? Ruku na srce, nije da nisam. Ali kada mi je svo to vrckasto igranje oko svoje ose dojadilo, sve sam tu negde a nisam, sve kao znam šta sam – ko sam, a i dalje se ne vidim kako bih htela da se vidim, odradila sam restart koji sam odavno trebala. Celokupno znanje skupljano godinama, iz raznoraznih knjiga, iskustva i ljudi, sve što sam uspela rafinirati u svom maniru, doživelo je svoj vrhunac u slušanju jednog čoveka, čije je ime John Diaz, koji je preživevši avionsku nesreću ispričao sledeće:
„Nisam vernik. Ne verujem da je bilo ičeg božanskog u tome što sam preživeo. Ne verujem u to. Video sam prilikom pada u zadnji deo aviona, izgledalo je poput Danteovog „Pakla“, ljudi zarobljeni u sedištima, zapaljeni samo gore. U begu, tren kada sam ih opet pogledao, učinilo mi se da vidim svetlo koje izlazi iz njihovih temena. Neko bi nazvao da njihove aure izlaze iz tela. Neka svetla su bila svetlija od drugih. To me je promenilo. Dobio sam neku vrstu nove duhovnosti. U smislu, sada verujem, da nekako, ne znam kako, život i dalje nastavlja, kroz to svetlo. Nisam vernik, ali sam pomislio na svetlost i prozirnost tih aura, te kako neko živi svoj život, da tako kažem. To je jedna od glavnih stvari koje su me stvarno promenile od tada. Želim živeti svoj život, tako da moja aura, kada budem odlazio, bude jedna od najsvetlijih.“
Toliko me je jako dotaklo ono što sam čula, kako samo istina može da dotakne. Istovremeno su njegove reči bile strašne, opisujući tu tragediju, i podsticajne dovoljno da probude i najuspavaniji duh na duhovnu praksu. Ali kako krenuti ka značajnom životu? I nije li to, na kraju krajeva, nešto što svi želimo? Da kada odemo kažu: „Da, on je bio onaj najsvetliji.“
Da li sebe možemo osvestiti jednom i zauvek ko smo i zašto smo ovde? Iz dubine tog osećaja svesnosti dobijamo sve odgovore. Iz dubine osećaja svesnosti se oslikava snaga prirode našeg postojanja. Kada sam „stigla“ na to mesto, u toj dubini, spoznala sam ono što je za mene bila ona dugo tražena iskra – ZAHVALNOST. Kada smo jednom u dodiru sa tim svetom, iskonskom zahvalnošću, kada ona popuni naša srca, postajemo svesni kolika je privilegija samo biti ovde i sada, biti čovek!
To je trenutak kada ste krenuli ka značajnom životu… Osvetliti sebe u sebi, osetiti svetu zahvalnost i njom biti ispunjen svaki dan. Uprkos svim izazovima, situacijama, nedaćama, znati vrednost toga da smo još uvek tu. A tu smo da bismo ispunili najviši izraz sebe. Ne vidim bolji put ka tome od puta zahvalnosti i ljubavi… Ta ljubav je ona vrsta ljubavi koju biraš šta god da se desi, TI biraš nju. Biraš zahvalnost, ljubav, milost, jer jedino tako, možeš postati najbolja verzija sebe. Živeti po tim „zakonima“ postaješ nedodirljiv jer se sva moć, moć tvog života i tvoje energije nalazi u tvojim rukama.
„Nije da moraš otići tražiti duhovni život, ti već jesi duhovni život. Vaš pravi posao je da postanete svesni poziva vaše duše i duha, koji bivaju, u, iznad, okolo, i kroz vas, i da budete zaposleni time da to ispunite.“ Oprah Winfrey
Kada sam počela da razumem šta je zbilja čovek kao duhovno biće, da razumem sebe, da se krećem u toj sredini ispunjenoj osećanjima koje sam svesno počela da biram, shvatila sam koliko je čovek sličan sa mojim drvetom Života. Ono oslikava savršen balans i harmoniju Prirode. Ono je unija Zemlje i Neba. Baš kao i mi koji stojimo na Zemlji, vezani za ovaj materijalni svet, a uvek težimo dotaknuti Nebo ( ono duhovno ), tako i drvo predstavlja sinonim za Zemlju, dok njegove krošnje simbolišu želju za stapanjem sa duhovnim svetom. Na kraju, sve je tvorevina savršene i večne prožimajuće energije u kojoj materija i duh čine savršenstvo. I jedno i drugo, jeste Život. Čovekov put do dostignuća najsvetlije tačke, zavisi jedino od toga koliko će dopustiti sebi da njegova „krošnja“ poraste dovoljno da dotakne Nebo.
