Iz nekih najvećih i najdubljih kriza čovečanstva, rodila su se najbolja umetnička dela, koja su do danas neprevaziđena. Da li će umetnost opet spasiti svet pričamo sa umetnicom i dizajnerkom Vanjom Seferović, čija dela kombinovih tehnika plene, pozivaju na razmišljanje i bude duh svojim intenzivnim bojama.
Neki istoričari ističu kako je Šekspir u izolaciji napisao delo „Kralj Lir“, a kao osnaženje ovih karantinskih dana društvenim mrežama kruži i Puškinovo pismo koje je napisao u karantinu zbog kolere.
Čovečanstvo se iznova susreće sa epidemijama koje ga prodrmaju iz korena i zatraže da iznedri nešto novo, da se preispitaju načela na kojima se živi i da se dogodi buđenje ka drugačijim tendencijama.
Da li tebi ova situacija pomaže da budeš još produktivnija, pitala sam Vanju Seferović, umetnicu i dizajnerku čija je samostalna izložba “Inner Game” privukla pažnju javnosti.
„Kako su se spoljašnja vrata zatvorila, svet usporio a sa njim obaveze i druženja utihnuli, napravio se kondenzovan prostor za istraživanje novih ideja“, priča Vanja.
„Tu su već doletele nove inspiracije a s obzirom na to da sada imam vremena i fokusa da im se posvetim, trebalo da nastanu neka dobra dela. Videćemo.“
Dok smo sada u izolaciji, okrećemo se još više knjigama, muzici, slikama… Bez svega toga, ovaj svet bi zaista bio prazan ali kao da smo zaboravili. Da li će čovečanstvo više ceniti umetnost nakog korone?
Nadam se da hoće, da ćemo mnogo više ceniti ono što nam ispunjava dušu a ne samo džepove i trenutna zadovoljstva.
Mnogo ljudi otkriva svoje talente tek sada u izolaciji. Pevaju, slikaju… Da li je umetnost zov duše koji mora da izađe na videlo, milom ili silom, da tako kažem?
Mislim da je to jedna od svetlih strana situacije u kojoj smo se našli. Preispitivanje, između ostalog i toga šta da radimo onda kada imamo vremena i prostora za sebe? Šta nas to ispunjava i raduje?
Ukoliko odsedimo neko vreme u neprijatnoj tišini koja uglavnom nastane nakon takvih pitanja (i ne posegnemo za telefonom ili nekim drugim sredstvom skretanja pažnje) na površinu će isplivati različite stvari, i one koje su dugo bile zataškane u dalekim fijokama podsvesti.
Moći ćemo da se setimo onoga od čega nam duša igra a na šta smo možda zaboravili dok smo jurili ne pitajući se da li uopšte trčimo u pravom smeru, i da li je pametno da trčimo sve vreme…
Kada jurnjava stane, možemo preispitati šta zapravo u životu ima smisla i kako možemo da iskoristimo naše jedinstvene talente da tome doprinesemo?
Kako, kada i zašto si ti počela da se baviš umetnošću?
Od malena sam sate provodila maštajući i kroz igru stvarajući nove kombinacije ideja i materijala. To je bilo jače od mene, a zahvaljujući roditeljima koji su to prepoznali i podržali, krenula sam i u razne školice i škole gde sam mogla svoj talenat da razvijam.
Šta želis da poručiš svojim radovima?
Da je život, iako i težak, zapravo prelep, ukoliko naučimo da zastanemo i dublje sagledamo njegove (i naše) boje. Ako naučimo da biramo na koji ćemo detalj da se fokusiramo, iako svesni cele slike. Da se podsetimo da je izbor uvek naš, kao i u svakom muzeju. I da se igramo više 🙂
Koje tehnike koristiš?
Uglavnom kombinujem tehnike – crtež olovkom i digitalno slikanje koje onda štampam na različitim materijalima. Slike dorađujem zlatnim listićima, akvarelom ili akrilom mada uvek istražujem i nove tehnike za te poslednje korake.
U kojim tehnikama ili motivima se najviše pronalaziš?
Dosta sam eksperimentisala u svom dosadašnjem radu, što mislim da je neophodno da bi umetnik pronašao svoj izraz. Sada su tehnike koje sam prethodno nabrojala one koje su najbliže mom senzibilitetu a motivi su uglavnom lepota prirode i misterija čovečanstva.
Kako je teklo tvoje formalno obrazovanje i poslovna orijentacija?
Godine 2008. sam upisala osnovne studije Grafike i knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti tokom kojih sam imala tri samostalne i više grupnih lokalnih i internacionalnih izložbi, par objavljenih ilustracija, a fakultet završila sa diplomom Animatora.
Slike dorađujem zlatnim listićima, akvarelom ili akrilom mada uvek istražujem i nove tehnike za te poslednje korake.
Još tokom poslednje godine sam počela da radim u malom kreativnom timu televizije b92 kao jedan od art direktora, animatora, kaligrafa i ilustratora. Nakon godinu dana, s obzirom na želju za daljim učenjem i istraživanjem, upisala sam Master iz Vizualnih komunikacija, multidisciplinarni odsek na Kingston univerzitetu u Londonu, gde sam tokom studija dobila i D&AD nagradu za svetski doprinos dizajnu i art direkciji.
Nakon završenog Mastera, vratila sam se u Beograd da se posvetim dizajn studiju Shonski koji sam još tokom osnovnih studija osnovala sa dizajnerom i umetnikom Stefanom Kneževićem.
Tokom devet godina, kao dvočlani tim, radili smo na različitim malim i velikim projektima, uglavnom kroz dizajn vizualnih identiteta i sve što to podrazumeva – grafički dizajn, ilustraciju, animaciju, saradnju sa klijentima, vođenje finansija, advertajzing, marketing….
Kroz sva ta iskustva sam puno naučila i kada je došlo vreme da se preispitam šta je zapravo od svih tih mogućnosti meni najbliže i najdraže, shvatila sam da želim da se posvetim samostalnoj karijeri i orijentišem više na umetnost i razvoj svog izražaja, nakon čega je nastala i moja samostalna izložba “Inner Game” i svi samostalni projekti posle.
Čime bi se drugo bavila kada to ne bi bila umetnost?
Možda bih bila instruktorka joge i reiki terapeut ili bih se možda bavila psihologijom, filozofijom ili ipak botanikom… Mada mnogo volim što sve to mogu i kroz svoje trenutne projekte delimično da istražujem.
Da li si mala strah od javnosti, kako si formirala cene, kako prodaješ i kako radiš marketing? To su obično najveće blokade slobodnim umetnicima?
Imala sam veliku tremu od javnog nastupa i predstavljanja svojih ideja. Ali kroz jogu (vežbe disanja kako bih umirila um i bila prisutna), želju da to prevaziđem i “bacanjem u vatru” (shvatajući da nikad nije tako strašno kao što se čini i da se na sve možemo navići) postalo mi je mnogo lakše, čak i zanimljivo.
Na početku mi je bilo teško i da oformim cene s obzirom na to da su umetnost i dizajn prilično apstraktni i da nema parametara kojima se tako nešto može tačno izmeriti, ali svest o tržištu kroz razgovor sa kolegama i prijateljima mi je to olakšao.
Što se tiče prodaje i marketinga, kada sam pronašla svoj izraz, postalo je lakše da to iskomuniciram kroz bilo koji medij i kontekst. Ali da, slažem se da su to i meni bile najveće blokade, i dalje učim 🙂
Kako da živimo svoju umetnost?
Divno pitanje. Mislim da živimo svoju umetnost kroz iskrenost prema sebi, i otvorenost prema drugima. Kroz pronalaženje one radosti sa kojim smo rođeni a do koje se ponovo dolazi kroz rad na sebi, čišćenje navika koji nam više ne prijaju, oslobađanja naučenih programa koji nam više ne služe (samostalno ili uz pomoć sjajnih terapeuta)… Ali preispitivanje, želja za rastom i igra su čini mi se najbolji put na kome pravila nema 🙂
Foto: Mika Knežević
