Istinski se divim ljudima koji uspevaju da u kontinuitetu zadrže svetlost u sebi. Ne poznajem ih mnogo takvih… više sam o njima slušala, neke malo čitala.. Za mene, savršenstvo je biti u skladu sa samim sobom, u miru, u ravnoteži. Uspevala sam da dođem do tog poravnanja, ali me ponovo stvari ovog ovde sveta vrate nazad. Iako smo naučeni da čovek nije savršen, shvatila sam da su nas lagali. Duša, kao esencija čoveka je itekako savršena. Ono što je tu da nam tu prelepost kvari je onaj stari lisac- ego. Kad kažemo „moja duša pati“, pa ne pati duša, jer duša voli. To pati ego. Onaj dosadni, uporni, sadistički ego. A savršenstvo se ogleda u tome da prepoznajući tog feudalca u sebi, kažemo: „Ne, ti se skloni, ti mi ne trebaš.“
Pitala sam se, može li se tako živeti? Bez ega, ili bar sa „tihim“ egom. U skladu sa dušom, ovde i sada… gde imamo šefove, račune, druge super egoistične ljude, želje i ciljeve za koje treba da se izborimo sa svim tim prilikama. Nekako, suviše je borbe. Borbe za posao, za status, pa i za život i za ljubav. Sve mi to ne izgleda kao prirodno stanje duše. Mislim da se duša ne bori. Ona samo voli i to joj je dovoljno da stvara, da daje i da prima. Tako, bez borbe, a opet juvelirski.
U nekim svojim duhovnim putešestvijama, pokušavala sam da pronađem „sistem“ koji bi mi pomogao da onda kada ispadnem iz gore navedenog poravnanja, to ne bude ono baš načisto. Ispostavilo se da je stanje mira ustvari vežba koja traži kondiciju uma i duha. Ne, to nije borba sa sobom, jer ako se borite sa sobom unapred ste već izgubili. To je više stvaranje novih puteva na kojima ćemo ponovo sresti dobrog starog sebe. Smešno će možda zvučati, možda nekome pogrešno, ali nekad i bez mnogo muke ima nauke, ako znaš da primeniš ono što si tako mudro sakupljao.
Da li ste čuli šta je to Paretov zakon?
Neka pravila kažu uložiš li 80 posto truda i vremena, dobićeš 20 posto rezultata, dok Paretov princip kaže obrnuto – da se može uložiti samo 20 posto napora i vremena a pokupiti 80 posto rezultata. Zamisli to! Provokativno je l’ da?
Naučeni smo na program “sve mora teško”, ako je lako znači da nešto ne valja. A zapravo, sve što ide lako – ide u skladu sa najlepšom energijom.
Problem koji vidim u svima nama jeste usvajanje sistema. A rad po tim sistemima često ume da bude rudarski posao. Mi smo naučeni na programe, živimo po njima. Umesto ispravljanja svega što treba da se ispravi, fokusiranjem na greške i kopanje po ranama, koje je tako iscrpljujuće po dušu, hajde da uradimo ono što do sada možda nismo. Defokusiranje. Menjaj pesmu! Hajde da rad na sebi više ne bude tako mukotrpan i bolan, hajde da se očistimo, da isključimo pasivnu agresiju iz sebe. To je ideja o prihvatanju, a posle prihvatanja, otpuštanje. Hajde da ovo plodno tlo puno izazova u kojima se svakim buđenjem srećemo sa njima, iskoristimo za vežbanje, za sklanjanjem naše energije iz našeg ega. Da prestanemo da sisteme preživljavanja implementiramo u ljubav, jer oni de facto nemaju ama baš nikakve veze jedno sa drugim. Kako?
U svakodnevnim običnim stvarima mogu da postoje velike dubine
Ovo znači, pa baš to. Otpustiti, opustiti. Pronaći neku svoju triviju. Program kaže: radi dan i noć, pravi planove dnevne, sedmične… godišnje. Daji svoj maksimum. Muči se! Ako nam je bilo jako teško znači da će nam biti veoma dobro. Greška. A šta ako.. Danas nisam išla do maksimuma, do krajnjih granica izdržljivosti, nego sam dan posvetila sasvim drugim stvarima, naizgled vrlo običnim, naizgled ne mnogo obećavajućim. Ako sam “gubila vreme” čitajući baš tu knjigu koja nema veza sa mojom profesijom, pa ni sa mojim primarnim interesovanjima. Ali baš mi je prijala. Nije zahtevala previše udubljivanja. Ako sam pogledala jednu običnu komediju, možda i animirani film. Ako sam samo sedela i slušala nove muzičke hitove, ako sam odgledala pet epizoda “Prijatelja”. Crtala sam, iako mi to ne ide baš najbolje. Pa šta onda! Nisam zavrnula rukave i tražila rešenja za problem koji me ždere a nikako da se reši. Ono što ždere svakako da nije duša već ego koji ne trpi “poraz”. Prešla sam na proces promene.
Sasvim obične, trivijalne stvari ponekad tako lepo inspirišu, ili nas podstaknu, rode nam neku novu ideju, da mogu imati zaista veliku dubinu. One nas ne dave onim rudarskim poslom koji nas stalno opkoljava pitanjima da li smo mogli drugačije, bolje. Možda je trebalo više da se pomučim… Ne, ja sam tu, prisutna u ovom trenutku, obnavljam svoju energiju tako što je defokusiram na nešto što mi apsolutno nije važno. Odmaram od borbe koja mi je nametnuta, na koju sam naučena, a može i drugačije.
Zato prvi korak, za početnike jeste defokusiranje na stvari koje nas čine srećnim. Ne čačkanje rana.
Iznenadićete se koliko se osećamo tada slobodnim, baš zato što sebi možemo da dozvolim odstupanja. Ne živeti po programu preživljavanja. Bez griže savesti. Upoznati sa lakoćom ljubavi. Probajte, ne boli. Prija. A kad se jednom prebacite na program ljubavi, tu ste – na randevuu sa sobom. Hajde onda da ljubav utisnemo i u sve ostalo!
