Šta nam ego najčešće čini? Osim što nas truje sujetom, ljubomorom, nezadovoljstvom, strahom, osećajem nedostatka i manjka, uz sve navedeno čak i manipuliše nama. Ta manipulacija, najčešće je u igri “tumačenja uloga” sa kojim se identifikujemo. Posebno su pogodne one uloge koje su izdizajnirane tako da privuku pažnju. Što neka osoba ima veću tendenciju ka tome da privlači pažnju, to je pod snažnijom vlasti sopstvenog ega. Pa tako, često izgleda da se sve vrti oko toga da nas drugi vide kao dobru majku, vrhunskog lekara, perspektivnog ekonomistu, uspešnog biznismena, pa čak i žrtvu.
Kada kažem žrtvu, želim da izbegnem targetiranje ljudi koji su istinski bili žrtve bilo kakvog nasilnog čina, u pitanju su egoičke žrtve, one koje ego stvara. To su jedinke koje u svemu i na svaki način sažaljevaju sebe i svoj život. Pojedini egoi, koji ne uspevaju dobiti pohvale ili divljenja, potražiće alternativu u drugim oblicima pažnje. To je takođe tumačenje uloga, odnosno identifikovanje sa njima, s tim što za razliku od ega koji svoju moć usmerava ka pozitivnim, ovi egoi posežu za negativnim kritikama. Osim što je takvo ponašanje tipično za decu, može se javiti i kod odraslih. Kada je ovako jak ego prisutan kod odraslih, kažemo da predstavlja ekstremniju verziju od onog „normalnog“ ega. Takav ego, hvata se za poslednju slamku spasa, pa makar činio i loša dela, izazivao negativne emocije kod drugih, ili svog domaćina predstavljao kao žrtvu, pronalazi metode uz pomoć kojih će da raste i jača. Svaka takva žrtva, samostvorena i samonastala, traži pažnju drugih u oblicima simpatije ili sažaljenja, ili interesovanje drugih za svoj život i za svoje probleme. Takav ego je patološki.
Nasuprot egoima koji su inferiorni (možda samo naizgled), stoje oni superiorni. Osećaj koji pruža uspeh koji je dodelila publika je fenomenalan. Verujemo da su konačno drugi uspeli da vide ko smo, sada nam aplaudiraju i dive nam se, zavide nam na dostignućima. A ego raste u mišićavu zverku, dovoljno istreniranu i spretnu da preživi i najteže uslove. Nasuprotom njemu, pravo Ja, leži u kandžama tog ogromnog ega, praveći se verovatno mrtvo da bi moglo uopšte da preživi. Ponekad se javi, ali ako je ego već prerastao u divlju zverku, svaki pokušaj da nas dozove pameti je ućutkan i ugušen.
Najčešće za osobe koje vidimo kao superiorne i koje žele da ih vidimo kao superiorne u odnosu naspram drugih, kažemo da imaju ogroman ego. On nije ogroman fizički, već je toliko moćan da nemaju svest o njemu, a to i jeste njegov prevashodni cilj. Kada ga nismo svesni on sve više jača, a što smo ga svesniji to je slabiji. Kantova filozofija svodi se na to da je ljudski mozak samo funkcija svesti, ali ne i izvor prave spoznaje. Neko može biti natprosečno inteligentan, ali bez imalo ambicije za istine izvan zahteva koje im nameće ego. Suština nije u tome kolike su čije intelektualne sposobnosti, već koliko te sposobnosti usmeravamo na istraživanje svog duha.
Duševna energija superiornog ega je osećaj da su moćniji, bilo da se radi o materijalnoj dobiti, posebnosti fizičke ili psihološke, od drugih. Takve osobe takođe su žrtve svog ega ukoliko ne znaju da izvor energije nije u spoljašnjem svetu već u njima. Razlog zbog kojeg nešto želimo ili za čim tragamo, kao i sposobnost koliko smo u stanju da to shvatimo, određuje uloge koje tumačimo i u kolikoj meri ćemo se sa tom ulogom identifikovati.
„Svaki zamišljeni doživljaj sopstvenog Ja, doživljavanje sebe na ovaj ili onaj način, jeste ego, bez obzira na to da li je pozitivan ili negativan. Iza svake pozitivne ideje o sebi postoji skriveni strah da niste dovoljno dobri. Iza svake negativne ideje, postoji skrivena želja da se bude najbolji ili bolji od ostalih.“ Ekart Tol – Nova zemlja
Ulaženje u određene uloge sa kojima se poistovećujemo, odnosno kojima dopuštamo da nam daju identitet, kao i gledanje i prihvatanje uloga drugih, briše postojanje čiste veze. Da bismo što ispravnije mogli da shvatimo kako to da ja nisam ja, već najvećim delom života svoja fikcija, i kako vidimo druge kroz uloge koje im dodeljujemo, postoji jedna priča o monahu sa znojavim dlanovima:
Kasan, zen učitelj i monah, trebalo je da služi misu na sahrani poznatog plemića. Dok je stajao i čekao da stignu guverner provincije i drugi plemići, primetio je da mu se dlanovi znoje. Sledećeg dana obratio se svojim učenicima da još nije spreman da bude učitelj. Objasnio im je da još ne ume istim očima da posmatra sva ljudska bića, bez obzira na to da li su prosjaci ili kraljevi. Još nije umeo da gleda kroz društvene uloge i zamišljene identitete i vidi istovetnost u svim ljudima. Potom ih je napustio i postao učenik drugog učitelja. Vratio se svojim bivšim učenicima nakon osam godina, prosvetljen.
Da ne bismo krivo shvatili misao o egu, zadatak čoveka nije da ga “hirurški odstrani”, već da svesnije pristupimo onom što živimo, ili što živi nas. Ako ćemo se protiv ega boriti, samo ćemo pojačati njegovu snagu. Te borbe su unapred izgubljene. Ali prepoznavanje ega i svesnost “to nisam ja, to je moj ego”, predstavlja prvi korak u oslobađanju iz kandži “životinje”. Tada on prestaje da živi nas, a mi počinjemo da živimo sebe. Primeri u kojima prijatelj izda prijateljstvo radi ličnog interesa, primeri u kojima pojedinci i grupe ljudi koji imaju političku moć izdaju čovečanstvo stvarajući ratove i razdore, zadovoljstvo koje neki osećaju izgrađeno na nesreći drugog, aspekti su negativno negativnog dejstva ega. Namerno kažem negativno negativnog jer želim da naglasim koliko poguban značaj ima ego koji pređe u ovakav oblik. Zapravo, samo kada smo nesvesni svog ega za njega možemo reći da je negativan, jer upravlja nama. Budnost, ili svest o prisutnosti, neutrališe njegovo toksično dejstvo. Njegovo pojavljivanje ne mora uvek biti nošeno na drastičnim posledicama. Međutim, činjenica je da ima mnogo primera gde je sprovedeno nasilje od strane “normalnih” ljudi, koji su se transformisali u manijake. U takvim slučajevima ego dostiže vrhunac svoje tiranije.
Mnogo je otelotvorenog bola među ljudima, uzrokovanog neprepoznatim egom koji divlja “kako hoće”. Prepoznavanje i svest o egu, upoznavanje sa njim, vodi oslobađanju od njega. To nam pak neće otkriti tajnu o tome ko smo, već o tome ko nismo. A kada shvatimo ko nismo, imamo šansu za istinskim spoznavanjem sebe.
