Savremen način života koliko god da nam olakšava svakodnevnicu i unapređuje naš socijalni život, u velikoj meri udaljava čoveka od onog iskonskog, od kretanja, od prirode. Informacijska revolucija i komunikacija ljudi preko elektronskih uređaja čini život statičnim. Deca svih uzrasta su pogođena ovakvim načinom života. Hipokinezija je uzela maha i odražava se na ukupno zdravstveno stanje čitave populacije.
Sve češće se mogu čuti odrasli koji govore kako se danas deca rađaju “nesposobna”, gojazna i sa raznim deformitetima, kako ne znaju ni pravilno da hodaju niti da se igraju. Oni to prepisuju deci, a u stvari odrasli su najveći “krivci”, što zbog nedostatka slobodnog vremena usled poslovnih obaveza i pritisaka kako bi se obezbedila egzistencija, ali i zbog velikog preseljenja iz sela u gradove.
Nekada je radni dan počinjao ranije i završavao se nakon tačno propisanog vremena; nakon toga sa roditeljima se išlo u park, u prirodu. Nekada su svi imali bake i deke na selu, gde su odlazili vikendom i provodili cele zimske i letnje raspuste; tamo su svi neumorno trčali po livadama, penjali se po drveću, skakali, provlačili, valjali…
Nekada su devojčice na svakoj pauzi igrale “lastiš”, a dečaci bi se vrlo lako skupili i igrali fudbal i košarku. Svako svoje slobodno vreme, deca su nekada koristila da budu aktivna, da se igraju i tako razvijaju svoj aparat za kretanje; “janjine”, “neka bije neka bije”, “strelice”, “ledeni čika”…činile su dečiju svakodnevnicu. Deca su tada bila generalno “zdravija”, zahvaljujući velikoj i svakodnevnoj aktivaciji lokomotorng aparata, bez deformiteta i sve prisutnije gojaznosti koja sa sobom povlači niz bolesti savremenog društva.
Iako se oduvek obraćala velika pažnja na fizičko vaspitanje dece u predškolsom uzrastu, u savremenom dobu je to još više s obzirom da su deca nekada bila mnogo aktivnija nego danas. Smanjenje energetskog utroška usled savremenog načina življenja dovelo je do narušavanja morfološke strukture i proporcija koje ne može da prati razvoj antropomotoričkih sposobnosti. Negativne pojave takvog načina života jedino se mogu suzbiti kontinuiranim i pravilno konstruisanim fizičkim vežbanjem još u ranom periodu života deteta.
Sve to je dovelo do institucionalizovanog pristupa ovom problemu uz učešće vapitača i posebno obučenih stručnjaka za sprovođenje fizičkih aktivnosti. Zbog toga, danas je sve više igraonica, školica sporta, sportskih zabavišta. Sve više se govori o tome da sa decom u predškolskim ustanovama treba da rade profesori fizičkog vaspitanja specijalizovani za rad sa decom predškolskog uzrasta jer se baš u tom uzrastu stvaraju navike za bavljenjem fizičkim aktivnostima koje donose niz blagodeti za ljudski organizam.
Sve više dece pohađa takozvane školice sporta nakon vremena provednog u predškolskoj ustanovi, kao deo pravilnog utroška slobodnog vremena. U njima dete stvara naviku za dalje bavljenje fizičkim aktivnostima; pravilnim odabirom vežbi prilagođenim svakom uzrastu dete se pravilno razvija i unapređuje svoje motoričke sposobnosti.
U osnovama programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja dece od 3-7 godina polazi se od poštovanja detetove ličnosti i obaveznog prilagođavanja sadržaja dečijim mogućnostima. U predškolskom periodu, životna potreba deteta je igra koje se realizuje kroz kretanje.
Igra je izraz napora malog deteta da prevaziđe raskorak između sopstvenih mogućnosti i normi ponašanje koje mora da usvoji kako bi se uspešno uključilo u društvenu sredinu
Igra ima niz karakteristika koje joj daju vodeću ulogu u razvoju deteta. Pomoću igre dete svoje iskustvo pretvara u nešto imaginarno, a svoju svest upotrebljava na nov način. Igrom se aktiviraju svi psihički domeni i potencijali deteta. Igra motiviše, omogućava slobodan izbor i odluku, ali uči dete pravilima.
