Joko Ono je udovica Džona Lenona i majka njegovog sina Šona. Joko Ono je “žena koja je rasturila Bitlse”. Joko Ono je muza, “dete okeana” koje je ušetalo u neke od najlepših pesama 20. veka. Ali Joko Ono je i pre svega toga bila umetnica spremna da menja svet.
Džon Lenon je tvrdio da je Joko Ono “najpoznatija nepoznata umetnica na svetu: svi znaju njeno ime, ali niko ne zna šta ona zapravo radi”. Možda je to i danas, uprkos svim priznanjima, izložbama u najprestižnijim galerijama sveta, nagradi za životno delo na Venecijanskom bijenalu, reputaciji ikone pop kulture. Jer, možete li da zamislite njenu umetnost bez asocijacija na Lenona i Bitlse? Pokušajte.
Legenda kaže da su se Joko Ono i Džon Lenon zapravo i upoznali na njenoj prvoj samostalnoj evropskoj izložbi, u Londonu 1966. godine. On je već tad bio velika zvezda, a ona ćerka osiromašenog japanskog pijaniste koja pokušava da izgradi svoje ime kao konceptualna umetnica.
Iza sebe je imala „Komad sa sečenjem” (Cut Peace, 1964) zbog kojeg se danas smatra pionirom performansa – Joko je sedela obučena u svoju najfiniju odeću, a makaze koje su stajale ispred nje pozivale su publiku da seku komade tkanine sa nje.
Imala je podršku svog mentora Džona Kejdža, američkog kompozitora sklonog eksperimentisanju, ključne figure posleratne avangarde.
Imala je i objavljenu knjižicu „Grejpfrut” (Grapefruit, 1964), s uputstvima za delovanje u domenu umetnosti, koja danas važi za svojevrstan manifest konceptualne umetnosti tog vremena, a jedan od najreprezentativnijih primera je „Deo o skrivanju i traženju” (Hide and Seek Piece): Sakrij se dok svi ne odu kući. Sakrij se dok svi ne zaborave na tebe. Sakrij se dok svi ne umru.
Radila je i eksperimentalne filmove, režirala ih, pisala muziku, montirala, a nekada i igrala u njima, kao u filmu „Broj 4” (No. 4, 1966), danas poznatijem pod nazivom „Dupeta” (Bottoms), u kome se sve vreme smenjuju gole zadnjice, individualizovane izgledom i pokretima.
U trenutku kad je upoznala Džona Lenona, Joko Ono je iza sebe imala i detinjstvo u bedi nakon Drugog svetskog rata, borbu s depresijom u mentalnoj instituciji, par propalih brakova i ćerku s američkim džez muzičarem Entonijem Koksom, s kojim će nekoliko godina kasnije imati tešku borbu za starateljstvo tokom koje se njemu izgubio trag s malom Kjoko… I navodno nikad nije bila ni čula za Bitlse dok u galeriju nije ušetao čovek koji je bez pitanja i razmišljanja uzeo, zagrizao i ostavio jabuku od 200 funti, koja je bila jedan od eksponata njene izložbe.
Naime, neprimerenom cenom jabuka je trebalo da postavi pitanje odnosa tržišne, upotrebne i umetničke vrednosti nečega što je izloženo u galeriji u odnosu na pijacu, na primer. Da li ta jabuka postaje umetničko delo i vredi mnogo više ako je deo umetničke postavke? Džon Lenon je dao svoj odgovor.
Na istoj izložbi Joko Ono je predstavila i „Sliku za gaženje”, bio je tu i rad „Zakucaj ekser” sa praznom drvenom daskom, kao i „Slika na tavanici”, do koje je trebalo doći belim merdevinama i videti je pomoću lupe zakačene za ram na plafonu. Pisalo je „yes”, a Džon Lenon je posle pričao da je posebno bio dirnut pozitivnošću tog dela i da bi, da je kojim slučajem pisalo „no”, istog trenutka napustio galeriju.
Nastavak priče o umetničkom delovanju Joko Ono tu postaje nesporno vezan za priču o Lenonu i njegovim, odnosno njihovim, novim umetničkim tendencijama. Životi su im se isprepletali u ljubavi, umetnosti i aktivizmu.
U tom kontekstu verovatno je najreprezentativniji njihov “performans” pod nazivom “U krevetu za mir” (Bed-In for Peace), realizovan u sobi broj 902 amsterdamskog Hiltona, od 25. do 31. marta 1969, koji se sastojao od svakodnevnih pres konferencija, od devet ujutro do devet uveče, na kojima su njih dvoje, sedeći poput anđela u krevetu, govorili protiv rata u Vijetnamu i slali poruke mira.
Umotavali su se zajedno u kesu da bi se suprotstavili predrasudama i tu akciju prozvali „bagism”. Radili su eksperimentalnu muziku, kojoj je Joko naginjala mnogo pre nego što su se i upoznali. Stvorili su pesmu „Give Peace a Chance”, i danas najmoćniju antiratnu himnu…
„San koji sanjaš sam je samo san. San koji sanjaš sa nekim – postaje realnost”, govorila je Joko Ono. Međutim, i sama je nastavila da sanja.
Kad je Džon Lenon ubijen, Joko Ono je saopštila da sahrane neće biti i pozvala ljude da joj se pridruže u molitvi. Uzdigla se iznad bola i nastavila njihovu misiju, čuvajući sećanje na svog preminulog supruga, ali i razvijajući sopstvene ideje i boreći se za mir, za ekološki osvešćenu planetu, za individualnost u njenom najsjajnijem obliku, za prava žena iz celog sveta, za prava ljudi uopšte. U Veneciji je 2015. prikazala „Uzdizanje” (Arizing), spalivši silikonska ženska tela.
– „Uzdizanje” treba da poruči da je vreme da se uzdignemo i borimo za svoja prava. Ali u toj borbi žene se i dalje tretiraju odvojeno, na nehuman način. Treba probuditi zajedničku moć muškaraca i žena – izjavila je tad.
Takva je stigla i u Beograd kao jedna od zvezda Oktobarskog salona.
U svakom od izložbenih prostora nalazi se po neko njeno „drvo želja” i uz njega kutija sa ceduljicama. Posetioci su pozvani da na jednu od njih napišu svoju želju, da je prikače na drvce i „zamole drvo da pošalje želje svom drveću sveta”. Posle izložbe, cedulje sa željama će biti poslate do memorijalne kule „Zamisli mir”, na ostrvu Videj na Islandu, svetionika koji je Joko Ono podigla kao omaž Džonu Lenonu i koji se u potpunosti napaja strujom iz geotermalnih izvora, odnosno ne koristi sve one vrste goriva oko kojih se vode ratovi i čije spaljivanje zagađuje sredinu.
I delo „Popravka”, izloženo u Muzeju Grada Beograda, poziva posetioce na akciju. Joko Ono je i ranije pravila serije „radova za krpljenje” od polupane keramike, koje je slala i poklanjala, a primalac je trebalo da ih lepi i sastavlja do nekog celovitog oblika. Sad su primaoci posetioci Oktobarskog salona – pred njima je sto pun krhotina keramičkog posuđa, lepak i trake, a pored prazna polica koja čeka rezultate te „akcije isceljenja” kao metafore za individualno učešće u kolektivnom sećanju.
Plakati koji čine delo „Moja mama je lepa”, dok dečji glas recituju stihove tužne pesmice pozivaju da ih ispunite svojim sećanjima na majku, a posebnu težinu nose za one koji znaju da Joko Ono 27 godina nije videla svoju ćerku Kjoko, koju je njen bivši muž oteo i nestao, promenivši joj ime i život. Pesma „Don’t Worry, Kyoko (Mummy’s Only Looking for Her Hand in the Snow)” nosi mučno sećanje na taj period.
Ipak, možda najupečatljiviji je projekat „Buđenje”, predstavljen u Artget galeriji Kulturnog centra Beograda, za koji je pozvala žene s ovih prostora da pošalju sliku svojih očiju i svoju priču o bilo kom nasilju koje su pretrpele samo zato što su žene. I tu postavku, simbolično, otvara slika očiju Joko Ono – „najpoznatije nepoznate umetnice na svetu”.
Tekst: Ana Kalaba
