Vršnjačko nasilje može da ostavi ozbiljne posledice na zdravlje deteta. Lejdi Gaga, Blejk Lajvli, Eminem, Šon Mendes, Kejt Midlton samo su neke od poznatih ličnosti koje su javno progovorile o tome da su bile žrtve nasilja u školi i posledicama koje je to ostavilo na njih, kako u detinjstvu tako i u kasnijem životu.
Nedavna istraživanja pokazala su da posledice nasilja u detinjstvu mogu da traju decenijama, kao i da žrtve nasilja imaju veći rizik od mentalnih i fizičkih bolesti.
“Ljudi su ranije mislili da je maltretiranje drugih normalno, pa čak i korisno jer gradi karakter. Bilo je potrebno mnogo vremena da istraživači počnu da analiziraju maltretiranje kao nešto štetno”, objašnjava za BBC Luiza Arseno, profesorka razvojne psihologije na Kings koledžu u Londonu.
Danas nema sumnje da nasilje sa sobom nosi ozbijan rizik za mentalno zdravlje dece, a najuočljivije posledice su anksioznost, depresija i paranoično razmišljanje. Iako neki od ovih simptoma mogu prirodno da nestanu kada nasilje prestane, mnoge žrtve i dalje su u riziku od mentalnih bolesti.
Nasilje takođe ostavlja dugotrajne posledice po društveni život ljudi – mnogim žrtvama je teško da u odraslom dobu sklapaju prijateljstva i manje je verovatno da će imati dugoročne partnere.
Moguće je i da će izgubiti poverenje u ljude oko sebe jer deca koja su bila maltretirana društvene odnose mogu da tumače na preteći način, tvrdi Arseno.
Dalje, vršnjačko nasilje utiče i na ocene deteta, što mu u budućnosti smanjuje izglede za zaposlenje, a to može da dovede do nezaposlenosti i finansijske nesigurnosti.
Pokušaji da se nasilje među decom iskoreni nisu samo moralni imperativ već mogu da donesu dugoročne koristi za zdravlje celokupnog stanovništva.
Olveusov nordijski program za prevenciju nasilja
Olveusov program za prevenciju vršnjačkog nasilja je najrasprostranjeniji, a razvio ga je švedsko-norveški psiholog Dan Olveus.
Olveusov program zasnovan je na ideji da su pojedinačni slučajevi vršnjačkog nasilja često proizvod šire kulture koja toleriše viktimizaciju. Kao posledica toga, on pokušava da se bori protiv čitavog školskog ekosistema.
Poput mnogih intervencija, Olveusov program započinje priznanjem da problem postoji. S tim u vezi, škole najpre treba da sprovedu anketu kako bi ispitali đake o njihovim iskustvima.
“Važno je znati šta se dešava u vašem okruženju jer to može da usmerava vaše napore za sprečavanje vršnjačkog nasilja”, kaže Suzan Limber, profesorka razvojne psihologije sa Univerziteta Klemson u Južnoj Karolini.
Olveusov program podstiče škole da istaknu veoma jasna očekivanja prihvatljivog ponašanja, ali i posledice ako se ta pravila prekrše. “Kazne ne bi trebalo da budu iznenađenje za dete”, kaže Limber.
Odrasli moraju da se ponašaju kao pozitivni uzori, da podstiču na dobro ponašanje i iskazuju nultu toleranciju prema bilo kakvom obliku viktimizacije. Takođe treba da nauče da prepoznaju lokacije u školi gde se maltretiranje najčešće dešava i da ih redovno nadziru.
“Svaka odrasla osoba u školi mora da prođe osnovnu obuku o vršnjačkom nasilju – osoblje koje radi u kantini, vozači, domari”, kaže Limber.
Na nivou učionice, sama deca drže sastanke na kojima raspravljaju o prirodi vršnjačkog nasilja – i kako mogu da pomognu đacima koji su žrtve lošeg ponašanja. Cilj svega ovoga je da poruka protiv vršnjačkog nasilja bude ugrađena u kulturu škole kao institucije.
U svojim istraživanjima, Liber je testirala Olveusov program u više od 200 škola u Pensilvaniji. Za dve godine bilo je 2000 slučajeva vršnjačkog nasilja manje, primećene su promene u opštem stavu učenika prema vršnjačkom nasilju kao i veće saosećanje prema žrtvama.
Pročitaj i: Kada i kako se razvija empatija kod dece
Limberini rezultati nisu usamljeni – sistemske kampanje protiv vršnjačkog nasilja mogu da dovedu do pozitivne promene. Prema pisanju BBC-a, jedna skorašnja analiza pokazala je da kampanje protiv vršnjačkog nasilja ne samo da smanjuju viktimizaciju već i da popravljaju mentalno stanje đaka.
Vršnjačko nasilje ne završava se u školi i roditelji i staratelji trebalo bi da obrate pažnju na znakove koji ukazuju da postoji problem.
Budite proaktivni i ne čekajte da se nešto desi već pričajte o potencijalnim problemima kroz razgovore sa decom. Na primer, možete ih pitati šta ima novo u školi, da li je bilo ikakvih problema ili nesuglasica među detetovim prijateljima.
Limber ističe da odrasli moraju sve dečje brige da shvate ozbiljno, čak i kada im se kao posmatraču čine bezazlenim. Važno je saslušati dete, obuzdati emocije, ne donositi brzoplete zaključke i ne davati savete kako da se dete izbori sa problemom jer to ponekad može da stvori osećanje da je žrtva sama kriva za ono što joj se dogodilo. Niko nije kriv osim samih nasilnika.
Odrastanje nije lako, a deca će učiti da se snalaze u raznim društvenim odnosima i sigurno će nekada biti povređeni. Ali mi kao odrasli možemo da učimo decu da određene vrste ponašanja ni u kom slučaju nisu prihvatljive. Takve lekcije mogu da imaju snažniji uticaj na zdravlje i sreću mnogih budućih generacija.
Foto: National Cancer Institute; Austin Pacheco on Unsplash
