Razviti empatiju i saosećati sa nekim znači razumeti šta on oseća. Tačnije, razumeti kako biste se vi osećali da ste u njegovoj situaciji.
Empatija znači poistovetiti se sa nekim, ali nije sve tako jednostavno kako se možda čini na prvi pogled. Empatija zahteva svest da drugi misle o sebi na način koji je sličan i drugačiji od načina na koji vi razmišljate, i takođe da imaju emocije koje povezuju sa tim mislima i slikama.
Za razliku od inteligencije i fizičke privlačnosti, koje u velikoj meri zavise od genetike, empatija je veština koju deca uče.
Njena vrednost je višestruka. Deca koja su empatična imaju tendenciju da napreduju bolje u školi, u društvenim situacijama i kasnije u karijeri. Decu i tinejdžere koji imaju razvijene veštine empatije njihovi vršnjaci vide kao lidere. Najbolji učitelji ove veštine su roditelji dece.
Mala deca ponekad pokazuju ponašanje slično istinskoj empatiji u svojim prvim pokušajima da povežu nelagodu druge osobe sa sopstvenom.
Na primer, kada dvogodišnjak vidi svoju majku kako plače, može joj ponuditi igračku kojom se igrao ili keks koji je grickao. On svojoj majci daje nešto za šta zna da je njemu pomoglo kada je zaplakao. Nejasno je, međutim, da li dete razume šta njegova majka oseća, ili je jednostavno uznemireno zbog načina na koji se ponaša.
Negde oko četvrte godine, dete počinje da povezuje svoje emocije sa osećanjima drugih. Kada jedno dete kaže da ga boli stomak, neki četvorogodišnjaci mogu prići i utešiti ga. Drugi će, na veliko čuđenje i užas roditelja i nastavnika, prići detetu i udariti ga pesnicom u stomak.
Ipak, u svakom slučaju zdravo dete pokazuje svoju empatiju prema bolesnom. Agresivno dete ne zna šta da radi sa veštinom koju razvija.
Bol drugog deteta čini da se oseća neprijatno. Umesto da pobegne ili protrlja sopstveni stomak, kao što bi možda učinio godinu dana ranije, on se oseća frustrirano.
Razvijanje empatije
Iako najbolji trening za empatiju počinje u detinjstvu, nikada nije kasno za početak. Odojčad i mala deca najviše uče po tome kako se njihovi roditelji ponašaju prema njima kada su nervozni, uplašeni ili uznemireni.
Kada je dete u predškolskom uzrastu, možete razgovarati sa njim o tome kako se drugi ljudi osećaju. Međutim, način na koji pokazujete sopstvenu empatiju važniji je od svega što kažete.
Ako vaš trogodišnjak poviče: “Vidi onu debelu tetu!” a vi javno vičete svoje dete i kažete da ne treba da sramoti druge ljude, radite protiv sebe. Umesto toga, tiho i nežno objasnite zašto kada to kaže, žena može da se oseća loše. Pitajte ga da li se ikada osećao loše zbog nečega što je neko drugi rekao. Uprkos tome, neki trogodišnjaci su možda premladi da shvate šta govorite.
Pročitaj i: Kako različiti stilovi roditeljstva utiču na razvoj deteta
Kada dete ima oko pet godina, može da uči o empatiji govoreći o hipotetičkim problemima. Kako bi se osećao kada bi ti neko oduzeo igračku? Kako bi se tvoj prijatelj osećao kada bi mu neko oduzeo igračku?
Do osme godine dete može da se nosi sa složenijim moralnim odlukama u kojima mora da shvati da se tuđa osećanja mogu razlikovati od njegovih, navodi PsychCentral.com.
Empatija znači da dete:
- Razume da su ljudi drugačiji i da ne moraju imati ista osećanja i perspektivu kao on.
- Može da prepozna emocije kod sebe i drugih i imenuje ih.
- Može da reguliše sopstvene emocije.
- Može da se stavi u tuđe cipele i zamisli kako bi taj neko mogao da se oseća u određenoj situaciji.
- Može da pretpostavi šta bi trebalo da kaže ili uradi da bi pomogao osobi da se oseća bolje.
Kako povećati empatiju kod dece
Kao što je već rečeno, ono što vi uradite može da ima jači uticaj od svih izgovorenih reči. Vežbajte na situacijama iz stvarnog života, istaknite kada se osećate uzbuđeno, a zatim objasnite zašto je to tako.
Važno je da se fokusirate na sve emocionalne situacije, ne samo na one tužne. Isto tako, kada kažete detetu da ste tužni, pokažite im i da je plakanje u redu, zatražite zagrljaj. Neka dete zna da nije sramota i da je važno pokazati emocije, da postoje načini da se smire.
Još jedan od načina na koji empatija može da se razvije kod dece je da mu pokažete određeni scenario a zatim ga upitate nešto o tome. Na primer, ako mu pokažete fotografiju uplakane devojčice kojoj je ispao sladoled zamolite ga da vam opiše scenu. Zatim pitajte kako bi se osećali da se to desilo njima ili nekome koga poznaju.
U zavisnosti od uzrasta deteta, možete mu pomoći da shvati zašto bi se druga osoba osećala na određeni način tako što će tražiti “dokaze” u scenariju. Što je situacija realističnija, tim bolje.
Foto: Юlія Dubina on Unsplash
