Koračali smo sa neopisivim uzbuđenjem ka Platou, svakog popodneva, posle škole. Okupljali smo se iza Grand hotela, i nastavljali sa druženjem. Bilo je to naše obavezno susretanje, razmena zagrljaja i planiranje izlaska koji bi usledili vikendom. U povratku smo kupovali hamburgere sa jajetom kod Tri šešira, spremni na preskakanje večere kod kuće. Ono šta ne može da se opiše rečima, kako je sama Nataša Stanković Simić napisala u jednom delu knjige Priština kroz vreme, jeste miris lipe.
Miris lipe, one naše, balkanske, pitome, lepršave, inspirativne, sa osećajem zaljubljenosti i bezbrižnosti, koji nosalgično nijansira sva naša sećanja. Pozorišne predstave, projekcije filmova sa Festa koji su stizali odmah posle premijere u Beogradu, akorde koji su padali na naša gola ramena, dok smo verovali da “imamo još samo par godina za nas”. I imali smo još samo par godina za nas krajem tih devedesetih…
POSLE RATA
Stan u kojem sam živela bio je uništen. Parket je bio spaljen, zidovi oguljeni, nameštaj izbačen, u kupatilu nije bilo ni pločica. Nije bilo ničega šta bi nagovestilo da je u toj ruševini bio nečiji dom.
Diplomu sam podigla na fakultetu, dve majice sam kupila u prodavnici polovne garderobe, donji veš sam kupila na pijaci. Šampon mi je dala drugarica, a litru ulja majka mog druga. Dve jabuke sam dobila od komšinice. Jedina fotografija koju sam imala bila je ona u ličnoj karti, indeksu i pasošu, svuda ista.
Sve se promenilo. Ljudi su postali drugačiji, mi smo postali drugačiji. Ogromna praznina je u svima nama postala sastavni deo našeg identiteta. Sa njom živimo i danas, krećemo se kroz vreme…
PRIŠTINA NAŠ GRAD
Povremeno odlazim na Sajam knjiga, volim knjige. Na prošlogodišnjem Sajmu sam dobila knjigu koju sam oduvek želela. Priština kroz vreme, knjiga Nataše Stanković Simić. Znala sam odmah da je to knjiga koju već decenijama želim. Bila mi je tako potrebna. Knjiga na čijim stranama je sačuvan ceo grad, onakav kakav jeste bio, naš.
Nataša je više od autora, mnogo više od istoričara, ona je sačuvala naš grad od njegovog rođenja do naših srca.
Toplo, dostojanstveno, bez imalo patetike i depresije, sa ponosom, snažno, iznad svega s ljubavlju zaštitila je svakog čitaoca od nesnosnog bola, i prošetala ga kroz vreme, da strpljivo naučimo sve ono šta nedostaje u ličnim sećanjima svakog od nas.
Na svakoj strani, od samog početka, od rođenja našeg grada, pa sve do onih poslednjih užurbanih koraka u njemu, Nataša je napisala savršenu monografiju bez koje bi se naš identitet rasuo na hiljade komadića u ovom, nekom vremenu u kojem bez korena ne možeš da nastaviš da se razvijaš.
KNJIGA KOJA ČUVA NAJLEPŠA SEĆANJA
Kako je Kosovo dobilo ime? Zašto baš Metohija? Da li ste znali da je u Prištini najtopliji mesec u godini avgust? Koja reka izvire na padinama Golaka, kod sela Graštice? Jeste li nekada imali prilike da se napijete vode na Goginoj češmi? Znate li kada je nastala Ulipijana? Koliko je visoka Šardvan česma? Kako se zove vajarka sklupture koja se nalazi na fontani Devojka na prelu? Koje godine je sagrađen Grand? Zbog čega je veliko ime Jovan Minić? Kada je prekinuta izgradnja Sabornog hrama Svetog Spasa?
PRIČA O ZONI ZAMFIROVOJ
Da li ste znali kako Nataša pripoveda u knjizi da Zona Zamfirova nije iz Niša. Svaki Prištevac zna da je Stevan Sremac priču o njoj čuo od Branislava Nušića, tadašnjeg srpskog konzula u Prištini i rado viđenog gosta u kući Zamfira Kijametovića, a da ju je smestio u Niš zato što je Priština tada bila mala varošica. Jevrosima Kijametović, Zona, kako su je od milja zvali, bila je jedno od trinaestoro Zamfirove dece. U svilenoj košulji, šalvarama i tesnom jeleku mamila je uzdahe gazdinskih sinova i mladih kalfi kad bi ulicom sa tetkama prošetala.
Tek joj je bila šesnaesta, a o njenoj lepoti se pričalo i van Prištine. Zagledao se u nju i Maksim, odnosno Mane u Sremčevom romanu, sin Koste Gapića, kujundžije i prijatelja porodice Kijametović. Ljubav između Zone i Maksima bila je obostrana i često su se potajno gledali. Ali, jednog popodneva Zamfir je svratio do svog prijatelja Koste kujundžije i doneo revolver šestometak da mu ga ovaj posrebri. Zašto i kako su među prijateljima pale teške reči, nikad se nije saznalo.
POSLEDNJA MIRNA NOĆ
“Prvi ruski vojnici iz sastava međunarodnih snaga za Kosovo, ušli su 12. juna 1999. godine, pre ostalih pripadnika KFOR-a. Bili su to pripadnici desantnih jedinica raspoređenih u istočnoj Bosni u sastavu SFOR-a. Generalštab ruske vojske je tvrdio da da je dolazak na administrativnu granicu učinjen kako bi se pripremio ulazak ruskih i NATO vojnika na Kosovo.
Tog 12. juna nekoliko desetina ruskih vozila stiglo je u Prištinu gde ih je dočekalo preko 20 000 ljudi, desetak sati ranije nego ostale trupe NATO-a. Srbi su nosili jugoslovenske, ruske i srpske zastave i transparente na kojima je pisalo “Ostajemo ovde” i bacali cveće na ruske transportere. Rusi su otišli na vojni aerodrom Slatina, a veselje Srba na ulicama je trajalo nekoliko sati. Razišli su se uvereni da je Moskva poslala vojku da obezbedi opstanak Srba. Bila je to poslednja mirna noć za Srbe u Prištini.”
Posle te strane 228 u Natašinoj knjizi Priština kroz vreme se sve promenilo. Masovni dolasci Šiptara sa svih krajeva sveta doprineli su jačanju njihovih paravojnih formacija, i započelo je iseljavanje Srba pod pretnjom terorističkih snaga. To iseljavanje traje i danas. Sve je više porodica koje pakuju svoje stvari i odlaze iz svojih domova. Teške teme o kojima nisam u stanju da pišem.
KNJIGA KOJA SE VOLI
Držim knjigu u rukama, i osećam da je naš grad tu. Da lepota jednog grada ne može da se uništi ni jednim ratom. Naš grad je u Natašinoj knjizi kao novorođenče u naručju majke. Sanjiv, spokojan, bezbedan, onakav kakav je bio, pun života.
Čitajući ovu knjigu shvatila sam da grad izgrađuje ljude uzajamno kao što ljudi izgrađuju grad. Ta uzajamna nadogradnja je veoma produktivna. Evocira ona lepa sećanja, koja nas osnažuju i motivišu da nastavimo da istražujemo vlastite snage. Knjiga koja predstavlja nacionalno dobro, kulturno nasleđe, i veličanstvenu monografiju. Tu je, dostupna svima nama koji iskreno verujemo da je humani pristup prema korenima jedni pravi. Vera postaje jača, lekovita kao molitva, a mi postajemo onakvi kakvi smo želeli da budemo.
NAŠ GRAD OD ROĐENJA DO DANAS
Nesumnjivo je da je Nataša Stanković Simić uspela ono šta smo pokušavali da naporom, da se probudimo bez gorčine, sa osećajem ponosa i posebnosti zato što imamo privilegiju da slušamo kako naš grad uči da govori prve reči, sklapa prve rečenice, i pripoveda o svom detinjstvu, i odrastanju. Slušajući ga pažljivo, i mi sami počinjemo da učimo da o sebi govorimo na način na koji je to Nataša uradila. S ljubavlju. Tako neodvojivi mi i naš grad nastavljamo dalje.
Kroz vreme.
Knjigu Priština kroz vreme Nataše Stević Simić izdala je Panorama Jedinstvo2021.godine. U medijima nema mnogo podataka o ovoj knjizi. Pokušavala sam nađem neke značajnije članke u Jedinstvu, kako bih se upoznala sa tim na koji način sam izdavač neguje i prezentuje svoj rad. Nažalost nema mnogo podataka. Knjiga se teško nalazi u prodaji ali pokušajte da je naručite od izdavača, i budite uporni. Vredi imati je u svojoj biblioteci jer je reč o dragocenoj monografiji jednog grada, našeg grada u kojem smo odrastali, verujući u dobro, ono ljudsko dobročinstvo zahvaljujući kojem opstajemo gde god bili.
