Sada je i naučno potvrđeno – svaki put kada nam je kućna biljka povređena, nema vode ili je uginula, ona svoju okolinu zapravo obaveštava o svom stanju – plakanjem.
Poslednjih godina otkriveno je da su biljke u stanju da vide, čuju, ali i osete miris iz svoje neposredne okoline. Saznanje da mogu i da se „oglase” naučnu zajednicu ostavilo je u čudu.
U skorašnjim istraživanjima prvi put je zabeleženo da biljke proizvode ultrazvučne talase kada su pod stresom ili osećaju neku vrstu bola. Molekularni biolog Isak Kait i njegove kolege sa Univerziteta u Tel Avivu otkrili su da biljke paradajza i duvana emituju ultrazvuk ukoliko im nedostaje voda ili im je stabljika posečena.
Ultrazvuk opsega od 20 do 100 kiloherca koji su biljke ispuštale istraživači su uspeli da zabeleže na razdaljini od deset centimetara. Ove zvukove bi, u realnom okruženju, brojni insekti i određene vrste životinja mogli da čuju i na više od pet metara.
Koja je funkcija „ultrazvučnog plača”?
Upravo zbog „ultrazvučnog plača” moljac ipak neće polagati jaja na biljci koja je pod takvom vrstom stresa. Biljke koje signaliziraju S.O.S. ili javljaju da im treba vode na taj način poručuju i okolnim biljkama da reaguju, prebacujući njima deo vodenih rezervi.
U proseku, posmatrane biljke paradajza koje su bile pod stresom ispuštale su 35 zvukova na sat, dok su biljke duvana proizvodile 11. Kada su se, za potrebe eksperimenta, stabljike zarezivale, paradajz je proizvodio nešto više od 25 zvukova u narednih sat vremena, a duvan gotovo upola manje.
Iako je istraživanje posmatralo samo ove dve vrste biljaka, naučnici veruju da i ostali pripadnici biljnog sveta koriste iste ultrazvučne metode kada su pod stresom. U naučnim krugovima poslednjih godina postaje potpuno jasno kako su biljke daleko reaktivnije nego što smo do sada mislili.
Biljke tako vrlo direktno reaguju na dodir insekata, okreću se prema najmanjim izvorima svetlosti, a neke od njih čak i njuškaju druge biljke. Neke biljke su čak osetljive na anestetske lekove, što je još jedan prilog tezi da doživljavaju nešto slično „bolu”.
Do sada skrivena magija biljaka
Tačno je, biljke bismo mogli smatrati prostim bićima. Međutim, svi pripadnici biljnog sveta imaju izvanrednu sposobnost da opažaju i prikupljaju senzorne podatke iz svoje okoline i na njih reaguju – i to sve bez „mozga”.
Biljke slušaju – bez ušiju. Naučnici su biljkama puštali snimak gusenice koja jede list, a reakcija biljaka bila je kao da se to realno i dešava. Nakon što su zvuk senzorno obradile, biljke su počele automatski da luče hemikalije kako bi se odbranile od insekata – iako biljka, bar u datoj situaciji, zapravo nije bila ugrožena.
Biljke poseduju čula kao i mi, a nauka je na tragu da otkrije i još neka naprednija. Pored sluha i čula ukusa, na primer, pokazalo se i da biljke mogu da osete silu gravitacije, prisustvo vode u okolini, pa čak i prepreke koje bi mogle da smetaju njihovom korenu pre nego što uopšte dođu u kontakt sa njom.
Odgovor na pitanje da li biljke, pored bola, reaguju i na ostale stimulanse poznate čoveku još uvek je u velikoj meri nepoznat. S druge strane, pandan našem nervnom sistemu jeste biljni sistem za slanje električnih signala koji čak proizvodi i neurotransmitere poput dopamina, serotonina i drugih hemikalija. To znači da biljke, hipotetički, mogu da osećaju sreću i zadovoljstvo.
Biljke, na sve već navedeno, poseduju još jednu sposobnost svojstvenu čoveku – pamćenje. Istraživanje biologa Monike Galjano pokazuje da je biljka Mimosa pudica u stanju da uči (i nauči) iz pređašnjeg iskustva.
Galjano je uz pomoć neobičnog uređaja simulirala pad biljke, a da je nije na bilo koji način povredila. Nakon što bi biljka „pala”, njeni listovi bi se nakratko sparušili. Već nakon petog ponavljanja iste radnje, mimoza je stvorila uslovljeni refleks. Shvatila je da takav pad za nju ne predstavlja realnu opasnost, pa su listovi nakon svakog narednog pada ostali u istoj, uspravnoj poziciji. Biljka je naučila da simulaciju pada ignoriše, ali tek nakon što je iskustvom došla do tog zaključka. Takav način rezonovanja i za čoveka je vrlo važan deo učenja – kako bismo znali šta i kada možemo bezbedno da ignorišemo u svom okruženju.
Biljke mimoze prošle su još jedan test. Kako bi isključila mogućnost da su biljke prestale da reaguju na pad samo zbog pojačanog stresa ili umora, profesorka Galjano ih je, kao dodatni eksperiment, protresla. Biljke su na novi stimulus reagovale očekivano za potencijalnu opasnost – ponovnim sparušivanjem listova. Mimosa pudica napravila je jasnu razliku između pada i treskanja i znala na šta ne mora da reaguje. Istraživanje je pokazalo da su mimoze naučene reakcije imale u sećanju i tokom narednih meseci, što je još jednom bacilo svetlost na memoriju i inteligenciju biljaka.
Miris sveže pokošene trave – poziv u pomoć?
Većina ljudi voli miris sveže pokošene trave – najviše jer nas podseća na lepo vreme i svežinu. Ali šta tačno i naučno predstavlja taj miris? Ukratko, miris koje ispuštaju tek pokošene biljke zapravo je njihov alarm i poziv u pomoć. Nakon što pretrpe neku vrstu bola, lisnate biljke oslobađaju brojna organska jedinjenja, i to u velikim količinama, zbog kojih osetimo specifičan miris.
Miris u kojem uživamo nakon pokošenog travnjaka za biljke predstavlja uznemirujući sled okolnosti koje kontrolišu ispuštanje pomenutih jedinjenja. Neka od njih stimulišu stvaranje novih ćelija na mestu „rane” kako bi ih brže zacelile – nešto poput belih krvnih zrnaca u imunom odgovoru čoveka.
Vidi i: Miris ove biljke ublažava depresiju i anksioznost
Ostala organska jedinjenja trave deluju kao biljni antibiotici koji sprečavaju bakterijsku infekciju i inhibiraju rast gljivica. S druge strane, pojedina isparljiva jedinjenja koja dovodimo u vezu sa mirisom pokošene trave reaguju kao indirektna odbrana i komuniciraju sa hemikalijama drugih bića da bi se proizveo alarm. Naučnici su u studiji objavljenoj 2010. godine otkrili da dok gusenice (Manduca sekta) jedu biljku duvana, biljka radi neobičnu stvar.
Jedinjenja koja biljka ispušta dok je pod stresom reagovaće sa pljuvačkom gusenice i na taj način mirisom privući okolne predatore. Krajnji cilj takvog „trojanskog” delovanja biljke duvana jeste da gusenice vrlo brzo i same postanu plen. Biljka tako koristi svoj bol kako bi indirektno pobedila svog neprijatelja.
Tekst: Nataša Kilibarda
Foto: Daria Shevtsova; Ksenia Chernaya from Pexels
