Još kao dete, odrastajući na obali Kenta u Engleskoj, Dženis Mekdonald bila fascinirana Francuskom koja joj je delovala „skoro mistično“. Nikada nije bila tamo, ali je maštala o tome. Bile su potrebne decenije da Dženis ostvari svoj san i živi u Francuskoj, a to je konačno uspela u 68. godini.
Mekdonald je živela u SAD od 17. godine, pošto je emigrirala sa svojom majkom. Veći deo života provela je u Kaliforniji, gde je podigla dvoje dece (uskoro će postati prabaka). Živela je u Vašingtonu u svojim ranim 60-im, a zatim se vratila u Kaliforniju na nekoliko godina da brine o svojoj majci. Nekoliko meseci nakon 100. rođendana, njena majka je umrla i činilo joj se da je to „sad ili nikad“ trenutak da se preseli u Francusku.
Sada ima 77 godina i kaže da zapravo nikada nije mnogo ni razmišljala o godinama – čak i kada su neki prijatelji rekli da je prestara da bi se preselila na drugi kontinent.
„Starost nije bila problem“, kaže Dženis Mekdonald za Guardian. „Za mene je to bila ekonomija – mogućnost da živim u Francuskoj sa malo novca. Otkrila sam da je ovde verovatno lakše i jeftinije nego što bi bilo da sam ostala u SAD. Srećna sam što sam zdrava i puna elana. Ponekad jednostavno morate da napravite veliki korak. Uvek ćete naći razloge da ne uradite neke stvari.“
Rizikovala je i ranije – sa 50 godina napustila je posao direktorke za odnose sa medijima u velikoj zdravstvenoj organizaciji i „mnogo sigurnosti i stabilnosti“, da bi postala spisateljica. Od tada je napisala nekoliko ljubavnih romana. „Da sam predugo razmišljala o tome, ne bih to uradila. Ista stvar je možda i sa Francuskom.“
Pročitaj i: Šta kada sa 30 ili 40 shvatiš da više ne želiš da se baviš poslom u kojem si postao ekspert
Bila je samo nekoliko puta u Francuskoj na odmoru, nije govorila francuski i njena potraga za mestom gde bi mogla da započne svoj novi život nije bila vezana ni za jedan region posebno. „Moja glavna briga bila je pronalaženje mesta u kojem bih mogla sebi da priuštim život“, kaže Dženis, koja je to mesto i pronašla u Langdoku, na jugu Francuske, gde i danas živi.
Zamišljala je sebe na selu, u dugim šetnjama, kako kupuje svežu hranu na pijaci i pije vino sa novim francuskim prijateljima. Iznajmila je stan na neviđeno, putem interneta. Kada je stigla, šokirala se. Iznajmila je to mesto na godinu dana, ali je bilo „kao pećina“. Mračan, sa betonskim podovima i golim, trošnim kamenim zidovima. „To je bila moja prva velika prepreka – kako ću ovde da živim godinu dana? Naučila sam da je greška praviti pretpostavke o tome kako biste mogli da živite negde pre nego što to zaista i uradite.“
Bez automobila, osećala se zarobljenom. Ponekad se osećala usamljeno, ali na internetu pronalazila grupe emigranata i pisaca, i održavala kontakt sa svojom decom i prijateljima u SAD preko Skajpa.
Šest meseci kasnije, vratila se u SAD na nekoliko meseci, potajno se nadajući da će se osećati srećno što je „kod kuće“ i da Francuska nije bila ništa više od male avanture, ali, na sopstveno iznenađenje, osećala se potpuno suprotno. Osetila je da je Francuska je mesto kom pripada.
Ipak, morala je da načini još neke promene. Pronašla je drugi stan u obližnjem selu, kupila auto i upoznala još neke ljude. Sprijateljila se sa jednom ženom kad su se obe zatekle ispred oglasne table. „Ona je primetila moje cipele i pitala me da prošetamo. Šetnja je bila zaista korisna jer mi je ona pomogla sa francuskim, a ja njoj sa engleskim. Sjajno iskustvo!“
Dženis svaki dan piše, šeta i viđa prijatelje. „Cenim ono što se čini kao manje komercijalna vrsta života, jednostavniji život, u poređenju sa onim što možete da vidite u Velikoj Britaniji ili SAD-u“.
S obzirom na to da živi u vinogradarskom selu, i sama se uključila u proces pravljenja vina. Voli da luta vinogradima, primećujući sezonske promene. „Osećam povezanost sa prirodom u kojoj zaista nisam uživala na isti način kao sada“, kaže ona. „Gledala sam kako sa vinove loze opada lišće i ponovo raste u proleće“. Onaj osećaj da uvek postoji novi početak, novi život.
Foto ilustracija: Quang Nguyen Vinh from Pexels
