Moja putovanja u Španiju, tu džinovsku dranguliju na skeletu daždevnjaka, raščinila su moje bilo kao da me je upravo ošinuo rep najvećeg reptila. Svaki dolazak mi je pustio vodu na usta poput ušećerene vradžbine. Svaki dolazak zapalio je hiljade hiperborejskih sunaca u hiljaditom treptaju žarptice, vazduh obojio u cimet, noge pretvorio u hijeroglife, srce u mekani pamuk. Počelo je u Barseloni, stali smo kod Palma de Majorke… Vratili smo se Barseloni još jednom, onda otišli u Madrid i Toledo, a zatim u Valensiju.
Ove godine bilo nas je troje, a neko je tetovažu svojih prvih koraka ostavio na brokat sitnom pesku u hladu katedrale Santa María de Palma. Negde u trepavicama pronašla sam divnu arabesku od terakote kako uzima srk oblaka. Moje beonjače ostale su na njoj. Zajedno sa palatom La Almudaina u kaleidoskopskom zagrljaju sa pogledom na more. Zauvek zajedno. San u snu je java.
Španija nam je uvek bila blagonaklona. Kao pijuckanje gaspaća koji je osvežavajući eliksir, kao poljubac Higsovog bozona, Španija je atlas za hiljadugodišnju ekspediciju koji otkriva Barselonu na nejlepšem modernističkomi karnevalu, Valensiju koju opseda duh čarobnice Turije, Madridske ulice kao ekstravagantne epolete, Toledov recept za sunčanicu, Palmu u kostimu terakote…
Kao kada smo se sa orćatom na jeziku zateturali od čudesa na Plaza de la Virgen u Valensiji, da bismo zatim, poput igračke na navijanje koja se okreće sama od sebe, silšli u odaje Turije koje će nas odvesti do blistave beline usnulog Kalatravinog kiklopa. Kalatrava, mi te volimo!
Ili kada smo nogavicama rasparali nebo ležeći na travi u Retiru, a Palacio de Cristal, čist kao statua, pulsira u suncu. Ili kad smo prvi put videli Gerniku i skoro zaplakali. Ili kada smo se u Pradu našli oči u oči sa Velaskezom, o Las Menias! Ili ono kada smo na Peurta del Sol okupani sunčanim serumom zamišljli zauvek! Ostali bismo zauvek. Madrid je duša na karuselu, plakala sam kad smo odlazili.
Ili kada smo se raštrčali po Barseloni, toj skalameriji Dalíjevskih snoviđenja! Gaudi i njegovi medaljoni sazvežđa. Casa Batllo je živa! Dimnjaci na La Pedreri, ti hipnotisani pretorijanci, leže joj na grudima! Pikaso, dolazimo! Miró, stižemo, evo nas! Naše senke se vijore, izgubljeni se pronalazimo, reke svetlosti vode nas do La Ramble.
Španija, pitoma kao zemlja pre kiklopa, pretvoriće ti krv u šerbet od melase, zagolicaće ti kosti, ispevaće ti Cancioncillo del primer deseo, na manžetnama oslikati krotke kosmogonijske pejzaže. Nosimo je kao girlandu oko srca.
Ne tuguj, Seviljo, proći će brže nego što mislis! Uskoro, dolazimo!
