Prvi mobilni telefon napravila je kompanija Motorola davne 1973. godine, ali su ljudi i dalje masovno koristili analognu tehnologiju. Deset godina kasnije, 1983, imali smo prvi komercijalno dostupan ručni mobilni telefon – Motorola DynaTAC.
Mobilni telefoni prvenstveno su sredstva za komunikaciju. Međutim sa razvojem tehnologije, tačno 50 godina od lansiranja prvog mobilnog telefona, mi danas u jednoj spravi imamo malog ličnog asistenta, foto-aparat, budilnik i još mnogo štošta.
Generacije koje su odrasle uz tehologiju ne mogu ni da zamisle kako je izgledao život samo nekoliko decenija ranije.
Da nije mobilnog telefona – kako biste ustali na vreme u školu, na fakultet ili posao?
U 19. veku su, na primer, postojali profesionalni čukači (eng. knocker uppers) koji su štapom udarali u vaš prozor sve dok ne ustanete iz kreveta.
A pre toga? Pre toga su ljudi drugačije gledali na vreme… Prvo pitanje je kako su ljudi uopšte računali vreme – jedno od najstarijih problema čovečanstva. S obzirom na to da je astronomija najstarija nauka, vreme se posmatralo kroz prirodu. Odnosno, posmatralo se kretanje sunca danju i meseca i zvezda noću.
Stoga i ne čudi što su prvi uređaji za merenje vremena bili sunčani časovnici. Smatra se da je univerzalni sunčani sat izumeo matematičar i astronom Teodosije iz Bitinije (oko 160 – 100 p.n.e. ), a ovi satovi merili su samo dnevno solarno vreme, na osnovu senke koju stvara sunce.
Kasnije su došli složeniji izumi, poput vodenog sata ili peščanih naočara, a postojali su i oni jednostavniji poput sveće sa linijama koje označavaju sate.
U Kini i staroj Grčkoj korišćeni su složeniji i pažljivo kalibrisani vodeni satovi. Platon je imao časovnik sa zviždaljkom i na taj način se budio za predavanja koja su počinjala ranom zorom.
Jedan od najstarijih oblika budilnika bila su crkvena zvona koja su u isto vreme danju i noću pozivala vernike na bogosluženja i molitve.
Drugi, manje praktični budilnici bile su sobe okrenute ka istoku kako bi vas probudilo sunce kada krene da izlazi. Neki su ispijali mnogo vode neposredno pre odlaska na spavanje, a bilo je i onih koji su se oslanjali na prirodne budilnike kao što su cvrkut ptica, kukurikanje petlova ili mukanje krava.
Sa pronalaskom mehaničkih satova u 14. veku nastao je i novi metod računanja vremena. Nalazili su se na velikim gradskim kulama i možda nisu bili naročito precizni, ali su velikim gradovima dali revolucionarnu tehnologiju.
Dva veka kasnije nastali su prvi satovi i prvi ručni satovi što je podstaklo niz inventivnih mehaničkih alarma, koji su preteča modernih budilnika, patentiranih u 19. veku. Kasnije su ti budilnici zamenjeni radijom i digitalnim alarmom.
Pročitaj i: Skice Leonarda da Vinčija dokazuju da je shvatio kako funkcioniše gravitacija čitav vek pre Njutna
Ali to i dalje ne daje odgovor na pitanje kako su se ljudi budili pre nego što su otkriveni budilnici i zašto su uopšte morali da ustanu u određeno vreme?
Seljaci i radnici nisu mogli sebi da priušte satove, ali im nisu bili ni neophodni jer njihov posao nije zavisio od toga koliko sati moraju da rade već od toga kada nešto moraju da urade nezavisno od dana, nedelje, meseca ili godišnjeg doba.
Trgovcima, naučnicima, monasima, političarima, birokratama i prinčevima su bili potrebni budilnici i satovi, ali oni su tada predstavljali manjinsko stanovništvo. Većina ljudi je radila prema “prirodnom vremenu”, a ne onom koji je stvorio čovek.
I ponovo dolazimo do profesionalnih čukača iz 19. veka. Bili su neophodni tokom industrijske revolucije jer su ljudi sve više radili u fabrikama, a sve manje u prirodi. Sati koje je određivao šef, a ne sunce, diktirali su kada ljudi rade i šta rade.
Samim tim, promenio se i naš odnos prema vremenu. Vreme je nekada bilo promenljivo – ljudi su ga delili na osnovu toga koliko je potrebno za, na primer, oranje njive. Sada imamo sekundu koja traje kao 9.192.631.770 perioda zračenja atoma cezijum-133.
Isto važi i za merenje rastojanja, koja su se nekada zasnivala na delovima ljudskog tela, usevima ili drugim poznatim procenama. Nekada je svaka zemlja imala svoju definiciju inča, zasnovanu na širini palca. Danas imamo metre definisane kao putanju koju svetlost pređe u vakuumu tokom vremenskog intervala od tačno 1/(299 792 458) sekunde.
Takva standardizacija vremena (udaljenosti i svega ostalog) postala je neophodna u sve više industrijskom svetu. Razvoj železnice primorao je uvođenje i vremenskih zona kako bi se sprečio haos u transportu.
Dok su ljudi obrađivali zemlju i svoje živote planirali i živeli u skladu sa prirodom, preciznost u minutima i sekundama nije bilo potrebna. Seme je moralo da bude posejano pre zalaska sunca i nije bilo zoom sastanaka u 16.30 prema srednjeevropskom vremenu.
Život seljaka možda nije bio na “visokoj nozi”, ali su vreme merili prema suncu i zvezdama, radili u skladu sa godišnjim dobima i životinjama, i imali su mnogo više praznika nego mi danas.
Sve ovo podstaklo je romantizam. Da, romantizam je bio inspirisan ovim pomeranjem sveta, od doba kada su ljudi bili bliži prirodi ka društvu koje su definisali nauka i industrija, i koje je ljude pretvorilo u mašine.
Mi i dalje živimo u svetu “čukača”, samo što oni više nisu ljudi nego telefoni. A budilnici su nešto bez čega se život danas čini nezamislivim – simbol evolucije od predindustrijskog do industrijskog sveta.
Izvor: Cultural Tutor
Foto: Gregory Pappas on Unsplash
