Kada izgovorimo reč majčinstvo, ta reč za svakoga ima različito značenje. Kada razmišljamo o njenoj glavnoj definiciji, pomislićemo da je to čin rođenja deteta, dobijanje nove uloge u okviru našeg identiteta, staranje o nekome ko u potpunosti zavisi od nas i promena celokupnog načina življenja. Neko će osetiti pozitivno uzbuđenje, neko veliku tremu, neko će osetiti kao da je na devet meseci od ostvarenja najveće želje u životu, a neko će imati jasan stav da ova uloga nije ono što je za njih. Svaki osećaj, svaka misao proističe iz osnovne povezanosti sa sobom i svojim potrebama jer moramo voleti sebe na pravi način kako bismo voleli drugog, moramo sebe roditi iznova kako bismo znali da stvorimo drugog. Ne postoji savršeno majčinstvo; ne postoji savršen način kako se to radi; ne postoji savršeni roditelj niti savršene reči, dela, ponašanja. Ono što postoji ujedno i jeste majčinstvo: povezanost, intima, ljubav, nega i pravo.
Zašto pravo, možda se pitate. Za autorku ovog teksta, pravo u majčinstvu je nešto što je ženama na Balkanu davno otuđeno. Umesto prava na negu, pomoć i razumevanje, dato im je moranje. Umesto prava na odluke o sopstvenom telu, data im je propoved. Umesto prava na slobodu izbora, data im je osuda. Sve navedeno je prouzrokovalo osećaj otuđenosti devojčica, devojaka i žena od sebe, sopstvenog identiteta i uloga koje mogu, ili ne, preuzeti u toku svog života. Ipak, ovaj članak ima za cilj da usmeno vrati ta prava, pruži reči utehe svim roditeljima, prvenstveno mamama koje se ponekad osećaju same, prepuštene sopstvenoj nemoći u procesu zbližavanja sa svojom bebom; ima za cilj da ohrabri, usmeri i zagrli; ovaj članak ima cilj da pošalje jasnu poruku: niste same, i u redu je kada ne znate kako!
Evropa je pre nekoliko godina zaista shvatila važnost majčinstva kada je stvorila klinike za uplakane bebe.
„Schreibaby Ambulanz“ ili „ Crybaby Outpatient Clinic“ kako se nazivaju u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji i Luksemburgu gde postoje, Klinika za uplakane bebe je odgovor na pitanje „Šta, kada smo umorne?“, „Šta, kada ne znamo kako?“, „Šta, ako ne možemo više?“. Predviđene kao ustanove kojima se roditelji mogu obratiti kada imaju problem sa svojim novorođenčetom, ove klinike su, na prvom mestu, psihološka podrška u kritičnim situacijama i izazovima koje predstavlja roditeljstvo. Ako vaša beba, na primer, plače bez prestanka, možete pozvati Kliniku gde će vas dočekati srdačno i stručno osoblje, sa željom da vam pomogne. Osoblje se sastoji od socijalnih radnika, učitelja i psihologa koji će uvek odgovoriti na svaki poziv. Ono što je takođe važno napomenuti jeste da se, od skoro, pomoć ne definiše u okiru prvih meseci detetovog rođenja. Klinika je tu za roditelje i staratelje koji prolaze kroz izazovne situacije ne samo sa bebama već i sa starijom decom, adolescentima sve do njihove 21. godine.
Možete pozvati u svakom trenutku. Tokom prvog telefonskog poziva, uzimaju se osnovne informacije o hitnosti situacije jer klinika ima pravilo da se na svaki problem odgovara u roku od 48h, u zavisnosti od hitnosti. Tokom prve seanse, stručnjaci razgovaraju sa roditeljima o izazovu sa kojim se suočavaju, njihovim strahovima, ciljevima i predlažu tehnike koje mogu pomoći u rešavanju.
Kao glavnu vrstu tehnike koju koriste u ovim klinikama, osoblje navodi telesno – orijentisani vid podrške u toku krize (body-oriented crisis support) – što predstavlja ohrabrivanje roditelja da veruju svojim instinktima u vezi svoje bebe, učenje tehnika za poboljšanje individualnih rešenja i, što je najbitnije, savladavanje telesnih tehnika izlaženja iz takozvane „spirale stresa“ u kojoj se roditelji često nađu kada ne znaju kako da smire bebu ili se izbore sa sopstvenim stresom.
Ono što takođe savetuju stručnjaci Klinike za uplakane bebe jeste da se roditelji udalje od svih teorija o roditeljstvu koje su slušali, čitali, i o kojima su istraživali, kako bi naučili da se oslone na sopstvene instinkte, osećaje i iskustva sa svojim detetom. Iako nam mnoge univerzalne teorije mogu pomoći da shvatimo kakav roditelj želimo da budemo i svojim smernicama osnažiti pri nezi naše bebe, u isto vreme nas mogu sputavati jer nas ne pripremaju na činjenicu da je svaka beba različita i da ne postoje univerzalna pravila koja će nam pomoći kada ne razumemo potrebe svoje bebe i ne čujemo svoj sopstveni instinkt.
Ovakav vid podrške je sveprisutan u inostranstvu. Ono što je novo jeste da je sada i institucionalizovan. Psihičko stanje majke, hormonske promene sa kojima se suočava i podjednaka važnost njenih potreba kao bebinih je nešto što mora postati univerzalnost i „nova normalnost“, nešto što mora biti obavezan deo obrazovnog sistema naše srpske stvarnosti.
Kako doći do Klinika za uplakane bebe u Srbiji? Moramo krenuti od početka, već danas. Moramo vežbati empatiju, usmenu i pisanu lepu reč, moramo naučiti decu da šetaju „po koji kilometar u tuđim cipelama“ kako bismo stvorili svesne ljude koji brinu jedni o drugima. Iako je 21. vek, naša kultura još uvek živi u „predratnom“ vremenu gde su ponos i boje zastave bitnije od boljitka i evolucije, rada na sebi i rasta u svakom pogledu. Možda jednog dana možemo biti prvi po tome što nam nisu potrebne ove predivne ustanove jer smo naučili vrednost mentalnog zdravlja, naučili smo da čujemo vapaj u nevolji i spremni smo da pomognemo. A do tada, zar ne bi bilo prelepo imati nekoga koga možemo pozvati u trenucima kada mislimo da smo potpuno sami? Poznajući devijantne kutke našeg srpskog razuma, autorka predviđa sramotu oslanjanja na ovakve ustanove na našim prostorima jer „šta će drugi reći ako nismo u stanju da smirimo sopstvenu bebu?“. Bolje je trpeti, ćutati, pretvarati se, polirati fasadu. Haos unutar duše nije na spisku prioriteta. Zbog toga, budimo bolji od generacije iza nas i vaspitajmo bolje generacije koje će nadmašiti naše sjajne polazne osnove. Pomozimo, udružimo se, otvorimo Klinike na svakoj raskrsnici i budimo jaki zajedno – pretvorimo svađalačku kulturu u kulturu srećnih majki!
