“…Ako bi verovao da ćeš sutra umreti, znači da postoji nada ili sumnja da možda i nećeš… Ali ako bi znao da sutra umireš, od tog trenutka ne bi više imao nade, ne bi imao ništa… Znao bi. To je razlika. Kada znaš više ništa nije isto.”
Navedeni citat napisao je Antonije Ranđelović u svojoj prvoj knjizi Zarobljene duše. Mladić čija ljubav prema stripovima, kriminalističkim romanima, i pisanju čitaocima pruža jednu veliku avanturu i putovanje kroz traganje za otkrivanjem mističnosti koja jeste suštinska osnova na kojoj je postavljen pijadestal same radnje. Antonije ostavlja svojim izrazom utisak zrelog, načitanog, ostvarenog pisca. Istražuje, pita čitaoce, pita sebe i otvara tematske oblasti o postojanju života, otkrivajući u svom putovanju teorije koje tako logično i precizno složene uvode čitaoca u to da veruju piscu, i njegovoj iskrenoj maštovitoj i odličnoj putanji do svetle i detinjske bezbrižnosti koja nam tako često nedostaje.
Antonije nije samo pisac, već i vodič. Ta uloga vodiča ga izdvaja od drugih pisaca kriminalističkih romana, jer on želi da zajedno sa svojim čitaocima prolazi kroz avanturu koju je sam osmislio, ne da bi se svi zajedno zabavili već da bi se približili životu onakvom kakav on i jeste surov, oštar, jedan jedini, neponovljiv i veličanstven. Vrednovanje života kao takvog predstavlja suštinsku osnovu romana, koji obuhvata i one nedokučive energetske nivoe i mističnosti, zbog kojih nekada proširimo svoje vidike i poglede na svet.
Kada zatvorite knjigu, dok u vama likovi romana, Andrija i Kvami sa svojim istinama silaze sa pijadestala, čitaocu preostaje da aplaudira kao u bioskopu, jer avantura kroz koju je putovao otkrila je u njemu samom onu svetlost koja daje vrednost životu obasjavajući jasnu odliku traganja za sopstvenim identitetom.
