Usmeravanje

Za nesigurne vozače, kružni tokovi su prilično zahtevni delovi puta.
Zato ne traži lakši put, već se pobrini za svoje samopouzdanje.

Prilike neretko iskušavaju našu upornost – nekada ih čekamo predugo, a zatim se više šansi ubrzo pojave ni od kuda i zateknu nas u nedoumici: na koju stranu da krenemo?
Više je stvari koje želimo i koje nas privlače, pa ako mislimo da za sve njih imamo sposobnosti, ponestaje nam vreme.
Kako odlučiti koji smer da odaberemo? Kako znati da je baš to što smo odabrali najbolje za nas? Kako da budemo sigurni šta je pravi izbor? Da li tako nešto uopšte postoji? I ako postoji da li je iskazano u jednini ili množini? Da li nas opredeljenje za jednu od tih stvari vodi ka drugoj i tako lančano ostvarujemo ono što želimo?
I da, upravo sve ovo što sam napisala je prva prepreka koja nam otežava da odaberemo smer vlastitog kretanja.
Previše pitanja postavljenih u strahu, previše analize koja nas vodi odlaganju i konačno – ne delanju!
A to je vrlo frustrirajuća vrsta paralize.

„Analiza vodi do paralize“

Alejandro Gonzales Inarritu

Čini se da je mudrost napraviti razliku između odluka koje zahtevaju vreme i onih koje nas stavljaju pred “brzo biranje” – njih smo u startu odbacili ako se pozovemo na analizu.
Ipak, nemoguće je ne strepeti pred odlukama koje čine temelj naše budućnosti.
Strah se u takvim situacijama javlja zbog pomisli da je sve u životu ili-ili.
Da je biranje jedne karijere automatski odbacivanje druge.
Da se neke šanse javljaju samo jednom.
I da za ono čemu danas kažemo ne, više nećemo dobiti priliku u budućnosti – tačno onda kada budemo sigurni da je to ono što želimo.
Deluje da je sve teže napraviti izbore koji će istovremeno biti u skladu sa pravilima sveta i našom ličnom harmonijom. Usmeriti se u današnjem svetu, prava je umetnost.
Usmeravanje je umetnost. Umetnost je sloboda. Sloboda smo mi. Zato počnimo od sebe.
Počnimo od sitnih koraka prisećanja koji će nas voditi nazad do onoga u nama što nam pruža dragoceni osećaj slobode. Slobode koju je društvo u nama samo potisnulo, ali koja i dalje diše unutar nas. Usmerimo se ka sebi, a zatim ćemo mnogo lakše pronaći put i u svetu izvan nas.
Počnimo od sebe. Od lekcije koju su, priznaćete mnogi zapostavili. Od predmeta iz kojeg nam još niko nije dao kontrolni. Od ispita koji odlažu i oni najodgovorniji.

„I ni o čemu nas svetu ne znamo manje nego što znamo o sebi.“

Herman Hese

Sve dok lutamo u spoljašnjem svetu, a da se prethodno nismo zagledali u sebe, vrtećemo se u začaranom krugu – koji nas uvek vraća na početak. Vraća nas ka nama samima da se upoznamo sa svojim potencijalom i odlučimo se za smer koji obasjava ono za šta smo rođeni.

Usmerimo svoju pažnju i energiju na ono što nas doziva u nama samima. A zatim zapratimo taj glas, čas po čas, dan po dan. Dalje će nas voditi život. Uradiće za nas ono što mi ne budemo mogli, ukoliko pokažemo odvažnost i poverenje da se usmerimo u spoljašnjem svetu prema onome ka čemu smo već odavno usmereni u unutrašnjem. Ono što zaokuplja naše misli i savršeno je realizovano u našoj glavi, čekajući spoljašnje uslove na koje će se preslikati.
Ako pažljivo posmatramo, uslovi su iako minimalni, uvek prisutni. I prihvatanje onog najmanjeg što nam život pruža, a u skladu je sa onim što želimo, odvešće nas do nekih daljih puteva o kojima smo prvobitno maštali.

Počnimo od sada i neka nam misao o kraju ne narušava lepotu početka. Ne dozvolimo da nas taj fokus na budućnosti parališe od delovanja. Jer delovati možemo jedino u sadašnjosti i kvalitet tog delovanja odrediće smer svakog narednog kretanja. U onom pravcu u kom to mi svojom verom odaberemo. A za one koji odaberu da veruju, ne postoje slepe ulice