Bio je to put u Meksiko, kao davni zov Fride Kalo. Magične žene koja ima moć da komunicira sa onima koji strasno vole njenu umetnost nastalu iz bola, stradanja i ljubavi koja ne poznaje ni prostorne ni vremenske granice. Rođena u vreme Meksičke revolucije, izrasla u muzu i inspiratorku modernog doba. Dete cveća iz Plave kuće, ćerka fotografa – možda otud i moć da pogledom zaustavi vreme. Frida, golubica i ratnica sa mirom u imenu, smelog srca i tela koje je i hram i ljuštura…
Putujemo, dok žedno ispijam kapi tečnog plavetnila sa njenog neba, kaoslobodu, i obnavljam svoju krv sišući crvenilo cvetova rođenih na poprištu njenih stradanja….
Nosim čuvenu Tehuana suknju dok me njeno lice posmatra kao iz ogledala – sestre smo po strasti i ljubavi za život i kada smo sin esperanza… Sestre u borbi da budemo svoje a u isto vreme robinje ljubavi. Nema tu nadrealnosti, na čudesan način deluje mi da je sve ovo relano, baš kao njoj sopstvene slike.
Čujem je jasno kao glas čarobnog vodiča kroz meni nepoznate predele koji će se otvoriti preda mnom kao ćilim neverovatnih boja i šara jedinstvenih u svojim oblicima.
Otkrivam da ovde žive ljudi nemirne krvi i brzog jezika čija melodija zvuči kao žubor žustrog potoka koji udara o kamen i naglo nastavlja skok strmom planinskom stazom nesvestan svoje divlje lepote…
Kultura je dobila poseban izraz, to su slojevi starih običaja sa premazima modernog. Upravo sa tim novim premazima, nametnutim ili organskim, dobija svoj prepoznatljiv i autentičan duh. Prepoznatljiva je i ovdašnja hrana možda i po začinima koji pojačavaju ukus i od potrebe stvaraju uživanje. Shvatam da su imali kukuruz još pre devet hiljada godina…
Frida mi govori o čokoladi, o tome da je nastala ovde, baš na ovim prostorima. Kao dokaz navodi da chocol na jeziku Maja znači vruć, dok je reč atl astečki izraz za vodu… Dovoljno da zavolim još više ovu zemlju sa zelenom bojom kao nadom, belom kao simbolom jedinstva i crvenom kao što je to krv nacionalnih junaka… Na grbu ove zastave je orao. Stoji na kaktusu dok u kljunu drži zmiju. Pitam Fridu da mi objasni, vraća se na Asteke, to je njihov prikaz pobede dobra nad zlim. Smisao mog života…
Vreme je za ples Conchero. Na meni je kostim od perja, ličim na nestvarnu pticu šarenog lica, poput bića na njenim slikama. Kroz mene struji krv Fridinih predaka, Maja i Asteka, osećam njihovu divlju energiju koja se ne može drugačije nazvati nego osećaj slobode! Onda se negde u daljini čuje poznata ali drugačija pesma Besame mucho sada u potpuno setnoj varijanti, ona stišava dotadašnji zanos i uvlači me u novu emociju…
Ne opirem se… puštam suze da teku, grlim Fridu, svoju sestru, razumemo se. Ona najbolje zna šta je naličje ljubavi, ranjena srna sa likom žene...
Shvatam da smo i pustinja i vulkan, baš kao ova čudesna zemlja…
Lepota dalekih meksičkih poluostrva… Nalazim ih i u sebi, sami smo nekad nalik na njih, većim delom okrenuti leđima svetu dok imamo samo tu jednu stranu koja nas drži da ne odlutamo u sopstveni okean nemira…
Ondačudesne agave, liče mi na kaktuse, želim da pijem njihov sok dok ponovo plešemo, sada uz pesmu Black magic woman… opet strast, zanos, živopisne boje, ljuti ukus u ustima, vulkan u meni, obala sa pogledom na Karipsko more…
Plava kuća, muzej Fride Kalo… Sve to u mislima…
Jednom ću zaista otići.
Frida, ja i Meksiko….
Fotografija: Pinterest
