Često možemo čuti i pročitati o negativnim aspektima perfekcionizma, o tome kako je loš po kreativnost i po čoveka, u globalu. Da ne pričam, tek, o tome kako je njegova težnja, sama po sebi, uzaludna. Želim da, ličnim primerom, dovedem u pitanje ove tvrdnje i ukažem na to da postoji, ne samo dobra, nego i zdrava verzija “bolesti savršenstva”.
Najpre, napominjem da nisam eminentni psiholog, niti osoba, u bilo kom smislu, kompetentna da o tome govori. Ono što ću izložiti, biće samo lična opservacija na ovu temu i prilika da svoje misli o njoj dovedem u sklad. Možda, čak, i pokretač diskusije koja će rešiti enigmu.
Obožavam detalje i verujem da se sve okreće oko njih. Svet umetnosti se, sigurna sam, slaže sa mnom. Ako pogledamo malo bolje, da bismo razumeli dela mnogih velikih umetnika, slikara prevashodno, morali bismo uroniti u, naizgled, haos prepun detalja (ovim ne želim da kažem da pretendujem da postanem novi Pikaso, mada…).
Mislim da su detalji ti koji unose red. Daću komičan primer da to i objasnim. Moja soba je, generalno, uvek čista, međutim, imam taj tepih sa resama, koji ima moć da naruši harmoniju reda. Kada se rese poremete, soba izgleda neuredno, to je detalj koji “drži sve na okupu”. Tako da ih ja češljam po potrebi i, malo po malo, učim ukućane da ih preskaču.
Ukoliko posle prethodnog pasusa niste odustali od čitanja, zaslužili ste da vam otkrijem tajnu. Ne samo da mislim da detalji održavaju red u univerzumu (ili u mojoj sobi), nego mislim i da predstavljaju prozor ka ličnoj evoluciji. Sada zaboravite na rese, pogledajte Novaka Đokovića!
Nedavno sam odslušala TED govor, gde je Stephen Duneier uzeo za primer upravo našeg Noleta, ne bi li dočarao uticaj marginalnih poboljšanja. U ovom slučaju, kako je njegov progres kod najmanjeg segmenta igre (poena), najviše uticao na konačan rezultat (procenat dobijenih mečeva i uzlaznu putanju karijere, uopšte). On je to prikazao retrospektivno, veoma uverljivo, uz još primera, pa predlažem da odslušate govor u celosti.
Sada, kada sam zagrebala epohalnu važnost detalja, u priču možemo uvesti termin “flow”. Ukoliko niste upoznati, takođe se možete informisati putem interneta, a ja ću vam samo reći da flow predstavlja “osećanje očaravajuće obuzetosti”. Nešto nalik efektu psihoaktivnih supstanci, ali ostvaren prirodnim putem, kada utonemo u neku aktivnost.
Svi smo to iskusili, makar jednom u životu. To je onaj osećaj kada izgubite pojam o vremenu. Kada se toliko predate onome što radite u datom trenutku, da, zapravo, izgubite pojam o svemu ostalom. To je dobar osećaj i tu nema dileme. Čitava filozofija flow-a se zalaže za to da možemo svesno ulaziti u takva stanja, ne samo igrom slučaja.
Verujem da je jedan od načina da postignemo stanje očaravajuće obuzetosti upravo perfekcionizam. Da bih vam dočarala kako ja to vidim, uzeću za primer pisanje ovog teksta. 98% njegovog sadržaja nastalo je tokom 15-20 minuta. Za preostala dva procenta, koja čine kompletiranje detalja, bilo mi je potrebno puno više, ali paradoksalno, daleko uzbudljivije provedenog vremena.
Da li to znači da gubimo na produktivnosti svojom preokupacijom detaljima? Da i ne. To je stvar koja zavisi od pojedinca. Perfekcionizam ne mora umanjiti efektivnost, ako se efikasno isplanira vreme svake aktivnosti, u odnosu na ukupan obim obaveza. Čak i pod velikim pritiskom, apsolutno možemo kreirati vreme, koje će dozvoliti da na njega zaboravimo, u svojoj težnji ka savršenstvu.
Naučila sam da svako od nas ima svoje definicije apstraktnih pojmova, kao originalne kodove utisnute u svojoj podsvesti. Zato, na primer, kada se javi nerazumevanje u ljubavi ili nipodaštavanje tuđeg uspeha, to samo govori da između dvoje ljudi postoji razdor u definicijama (ljubavi i uspeha, u ovom slučaju). S tim u vezi, svi imamo i svoje originalne kodove savršenstva.
Da li je ovaj tekst, u svojoj konačnoj formi, savršen? Meni, apsolutno jeste. Sa trenutno raspoloživim resursima (znanjem i iskustvom), “spustila sam olovku” kada su oni, za potrebe zamišljenog, bili iscrpljeni do kraja. Vidite, moja definicija savršenstva je usko povezana sa onim čime u datom trenutku raspolažem i čemu stremim.
Kada mu se u budućnosti budem vratila, videću pregršt detalja koje bih tada izmenila. Međutim, neću sebe prekorevati zbog toga, bio bi to jalov posao. Istina je da smo uvek najbolja verzija sebe, ali u životu, samo je promena konstantna. Svakog trenutka evoluiramo, a kako bismo toga drugačije bili svesni, osim ako se ne zagledamo u detalje?
