Ja sam Ljubav, drago mi je!

Upoznajući svet oko sebe svakoj smo stvari dali ime, reč da obuhvati njenu suštinu. Nemogućnost da kontempliramo beskraj, navela nas je da stvorimo kalupe za svaki njegov izraz. Naposletku smo, nastojanjem da ograničimo svet, priznali granice sopstvenog uma. 

– LJ –

Čini se kako reči stvaraju maglu koja nas sprečava da vidimo šire, vidimo dublje i jasnije. Nije li bespotrebno da ljudi kroz reči traže potvrdu da su voljeni, i nije li sam taj čin potvrda njihove nesposobnosti da ljubav prepoznaju?

– U –

Ljubav postoji da bi dodala vrednost, tako je lako možemo prepoznati. “Pružam, da bih pružila”, jedina je njena parola. Nije važno šta pružam, dokle god doprinosim vrednosti, zovem se Ljubav.

– B –

Ja sam procvat cveća u proleće, postojim da bih ulepšala svet. Ja sam ljudska čula koja cveće opažaju, postojim da bih prepoznala lepotu. Ja sam dobrota u tebi, postojim da bih sebe mogla da uočim svuda.

– A –

Pažnja je, verujem, najveći izraz Ljubavi kod čoveka. Nagon da je poklonimo nekome ili nečemu dolazi iz punine onoga što jesmo. Čiste svesti, esencije našeg bića, kojoj je prirodno da uvaži vrednost gde god da je put odnese.

– V –

Ono što stoji na putu tog prirodnog izvora u nama, jeste sklonost uma da sebi prisvoji komadić beskraja. Nema veze što je to nemoguće, kad je to njegova potreba. Dok Ljubav, ona ne vezuje, ona oslobađa, a ja…

– A –

Ja volim slobodu, previše je volim. Kada, dok hodam Zemljom, osećam da pripadam svemu i sve pripada meni. Iako, jednostavno uživamo jedni u drugima, u odsustvu potrebe da se vezujemo nekim imaginarnim lancima, jer više se volimo tako divlji, neukrotivi, svoji.

– B –

Sva ta naselja, sa svojim ulicama, građevinama, mirisima, ukusima, prirodom, vazduhom, posebnom mesečinom, praskozorjem, kao i ljudima u njima, veća su divljina od najdublje prašume. Međutim, živa su onoliko koliko im dopustimo da nas u trenu prožive. Onda ih ostavimo melodiji koju sviraju za neki novi čopor, koji će umeti da je prepozna.

– U –

Makar se susreli jednom, pa nikada, ta neukrotivost u nama ostaje u svemu što sretnemo, i kada jednom od toga odemo. Često je puzla koja svemu nedostaje, ali je dovoljno što je i na tren zastala, zapravo ukazala na njihovu potpunost, kao i potpunost onoga ko je u sebi nosi.

– LJ –

Znate, život nudi široki spektar ukusa, ne da bi se vezali za prvi koji okusimo, već da bi zahvaljući njemu osetili novi nalet gladi. Onu neprocenjivu dečiju znatiželju, slobodu da gustiramo do mile volje, jer zver gladna za životom uvek biva sita.