Nikada mi nije baš išlo od ruke sastavljanje TO DO lista. Ili bolje rečeno, nikada mi nije išlo od ruke njihovo ispunjavanje.
Proces uglavnom izgleda ovako: Početni polet i uzbuđenje dok jednu po jednu zamišljenu stavku oživljavam stavljajući je na papir, gde tako na gomili u prvi mah ne deluju ogromno i nedostižno kao u mojoj glavi. Kako se stavke gomilaju ,a dodatne radnje za njhovu realizaciju rastu, entuzijazam polako kreće silaznom putanjom, dok ne dodjemo do tačke ponovne sluđenosti i spoznaje da je svaki sat u danu do detalja isprogramiram, a da slobodno vreme tek u obrisima ,nalazim skriveno između namera da vodim zdrav život i budem fizički aktivna i uz to savestan i revnostan student ekonomije koji na vreme ispunjava svoje obaveze.
Pošto u nekom momentu shvatim da taj samonametnuti vojnički tempo definitivno ne mogu da pratim onako kako sam u početku zamislila, ulazimo u fazu 2, poznatiju kao “TO DO LISTE I DEMONI SAMOKRITIČNOSTI”, čije su glavne odlike negovanje i raspršivanje misli poput:
- Nisidovoljno uporna i istrajna,
- Niti samodisciplinovana
- Eto vidiš, još jednom u nizu si izneverila sopstvena očekivanja, takvim pristupom nigde nećeš dogurati
- I kao jagodica na tortu, apsolutni pobednik kategorije, floskula koja izaziva momentalnu jezu po svom izgovaranju – PROPAŠĆEŠ KAO ŽETON.
Da. Bez ikakvog karikiranja i preterivanja. Šegačenja ili šale. Propašću kao žeton..
I to bi otprilike bila i poslednja faza ovog mučnog procesa koji bi se iznova i iznova ponavljao svakim novim pokušajem da konačno i ja postanem TO DO LISTA kinda of girl, da uredim i sredim svoj haotični mladalački život i misli.
Ma, crno da ne može biti crnje, pomislio bi čovek. Totalna dubioza i beznađe.
Oni disciplinovani, uspešni i maksimalno posvećeni bez obzira na okolnosti ljudi, me sigurno zamišljaju kao neku besposlenu dileju koja čeka da joj sve padne sa neba i misle se, sestro slatka, zasuci rukave, mani se piskaranja i kreni u akciju.
Ja bih rekla da je istina negde između, te se neću bespotrebno truditi da ih razuverim, ali kao jedna sanjalica i večita verovalica u happy end, osećam odgovornost da i ovom pisaniju dodelim jedan takav završetak.
Propadam kao žeton vs. Verujem u happy end.
Večiti pesimista vs. Neumorni optimista.
Klackalica dveju krajnosti, bez naizgled ijedne zajedničke podudarnosti.
U čiju će korist prevagnuti ravnoteža na kantaru zvani ŽIVOT, zavisi isključivo od toga kome mi sami u datom trenutku ili periodu pridajemo više težine i više važnosti.
Da li je par neuspelih TO DO lista,
Nepoloženih ispita,
Neuspelih ljubavi,
Ili momentalno neispunjenih želja,
Dovoljno da sebi prikačimo etiketu „Propalog žetona“, osobe bez karaktera, ciljeva i samodiscipline?!
Suvišno je reći da nije.
Da između te dve krajnosti čuči jedan čitav univerzum, obojen i skrojen onako kako ga mi sami udesimo.
Po našem ukusu i merilima.
Po našim željama i htenjima.
Tamo negde između onoga za čim potajno žudimo i onoga što nam ispunjava svakodnevicu.
Univerzum u kome nema moranja, osuđivanja i preteških reči samokritike.
Jer, upravo u momentu kada spoznamo, koliko zapravo ništa u životu ne moramo, postajemo svesni toga koliko zapravo možemo.
Koliko su naše granice beskrajne,
Svakim novim izazovom pomerljive,
Snovi definitivno ostvarivi,
A sva ograničenja, strahovi i etikete, pogotovo one samonametnute, apsolutno sulude i nepotrebne.
To je mesto za kojim tragam, iznova se trudim da ga u sebi spoznam i definitivno ne odustajem.
Eto, a možda ipak i nisam baš tolika dileja kao što se na mahove činim?!
Čekajući odgovore, ostajem tamo gde se definitivno najlepse i najsigurnije osećam.
Glavom u oblacima,
Nogama za zemlji.
