Pomisliš li nekad šta je duša ili te to veliko pitanje o njoj prati celog života kao i mene? Zaokuplja li te ideja o tome šta je Um, i kolike su zaista njegove moći?
Veruješ li da si jak u svom verovanju, ili boluješ od neverovanja? Lutaš li možda i ovde i tamo, večno tragajući za tim ko smo, šta nam je svrha, gde idemo…
Mogu ti reći u šta ja stoički verujem. Ali ti pre toga moram ispričati jednu priču.
Dečiji um toliko je fascinantan, da bi mi odrasli češće trebali da se ugledamo na decu nego na nas, odrasle. Dečija urođena umetnost za kreiranje jednostavnosti toliko je bliska „idealnom“ životu, našoj prvobitnoj prirodi, da nismo ni svesni koliko. Ovo je kratka priča o devojčici i patuljku.
Sećanje me danas služi maglovito, mogu da prizovem samo nevezane slike u kojima vidim sebe kako sedim na podu sobe i igram se sa plavim patuljkom i drvenom kućicom. Ipak, zahvaljujući čestom prepričavanju moje familije o tom događaju, ova priča postala je legenda o beskonačnom Umu koji se prostire i tamo gde je „zdrav“ razum davno postavio granice.
Kućica je drvena. Nastala kao zadatak iz predmeta „tehničko“ kada je tetka Slađa bila u osnovnoj školi. Igrajući se sa kućicom koja je imala napravljena vrata i oslikane prozore na šper ploči od koje je sastavljena, kroz vrata koja su uska i dosta manja od figurice patuljka, dete od 6 godina (ja), je ubacilo figuricu u istu tu kućicu. Ne bi priča ni bila zanimljiva da tetka Sneža, Slađina sestra, nije ušla u sobu i slučajno videla nešto krajnje neobično. Izvela me iz sobe i pitala pred svima: „Kako si ubacila patuljka u kućicu?“ – „Pa lepo, kroz vrata.“- Odgovorila sam. -„A možeš li sada da ga izvadiš?“ – „Mogu.“
Ubacila sam prste i izvadila patuljka na zaprepašćenje svih prisutnih.Onda su patuljka prvo uzele da ubacuju tetke, pa tata, mama, baba, deda. Ne. Niko od odraslih nije više uspeo da ubaci patuljka u kućicu. Ni pod jednim uglom, ni sa bilo koje strane kroz ta mala vrata. A zašto? Zato što zdrav razum kaže: „Patuljak je suviše veliki da bi prošao tuda“, dok dečiji razum koji ne poznaje granice, prirodno, zna da je sve moguće.
Kako smo stariji zaboravljamo ono što nam je prirodno urođeno. Zaboravljamo kako da pojmimo beskonačno, postajemo ograničeni namećući sami sebi ograde kroz život. Sputavamo se gradeći materijalno, zapostavljajući duhovni svet koji čini naš bitak, suštinu… Zaboravljamo ko smo. Prestajemo da verujemo u sopstvene moći jer suviše brinemo o nemoći. Racionalizovajući sve što nam se nađe na putu gubimo dodir sa svojom prirodom koja je savršena. I u toj želji da sve objasnimo, u stalnoj potrazi sa jasnoćom kvarimo svoj vid toliko da nam duševni Um postaje pokvaren i zakržljao.
Čovek samo srcem dobro vidi, suština se ne da očima sagledati. – “Mali princ” – Antoan de Sent Egziperi
O tome ko je ili šta je čovek, i sama sam istraživala naširoko. Od Darvinove teorije, preko religijskog stanovišta, do istorije galaksije i planete Orion. Sve mi je imalo smisla i ništa mi nije imalo smisla. Ali sam se sa sobom složila oko jednog. Čoveku je potrebno verovanje. I dokle god veruje, ima nekog tla pod nogama. Važno je verovati. U dodir. U trenutak bez reči. U dušu. U ljubav bez zadrške. U čistoću srca. U punoću svemira u nama. U Um koji je igra bez granica. U osećaj. U sebe.
Starac Zosima kaže: „Mnogo je na zemlji nama nepoznato, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze sa drugim svetom, sa svetom gornjim i višim; klice naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim svetovima. I eto zašto kažu filozofi da se suština stvari ne može poznati na zemlji. “Skriveno osećanje žive veze sa drugim svetom”, ponoviću! Nema veze jesi li religijski vernik, naučnik ili nešto treće. Sve nas određuje upravo to osećanje sa onim višim, božanskim ili neobjašnjivim. Onim što se ne može izraziti rečima. Ali ja taj drugi svet koji osećamo, ili čiji smo “ispali” deo, nastojim da verujem da izvire iz nas samih. Zar i mi nismo taj drugi svet, gornji i viši? I zar ne tražimo sebe na svakom drugom mestu osim u sebi? Pa čak i kada ti se učini da više nemaš kome, seti se da uvek možeš sebi. Veruj u sebe...
Ako nam je nešto darovano, to je da svi imamo deo onog božanskog u nama, i mogućnost da to uvećavamo, do te mere dok ne shvatimo da je svrha našeg života na koji način živimo i kako se odnosimo prema drugim ljudima! Voila! Ako shvatimo da smo ovde da bismo učili, onda učenjem smatram skinuti veo predrasuda i zabluda i uočiti koliko svet želi da nas prihvati u zagrljaj kada počnemo da širimo ruke prema sebi.
Jedino mesto na koje treba da idemo jeste ka jezgru vlastitog sopstva. I to je krajnja stanica našeg putovanja.
A cilj tog putovanja nije ništa drugo do večito samootkrivanje moći našeg bića.
