Mali broj nas okružen je ljudima u čijem društvu se osećamo zaista prijatno. Zapravo, većina nas okružena je ljudima za koje mislimo da su nam više prepreka nego podrška.
“Ljudi su nerazumni, nelogični i orijentisani sami na sebe, voli ih uprkos tome.” – Majka Tereza
Pre svega, postavila bih vam pitanje; Šta znate o međuljudskim odnosima? I meni je bilo strašno kada sam po prvi put osvestila da ne znam baš ništa. Činjenica je da nas tome niko ne uči ali činjenica je i da u jednom trenutku ipak odrastemo i postajemo sposobni da preuzmemo odgovornost za svoj život.
Ono što bih ja izdvojila kao najvažnije kada su u pitanju međuljudski odnosi jeste saznanje da su oni naš izbor. Drugo, takođe veoma važno saznanje jeste da mi svojim ponašanjem drugim ljudima pokazujemo kako (ne) mogu da se ophode prema nama. Ja nikada do sada nisam razmišljala o odnosima na takav način. Uvek sam mislila da je nešto nametnuto i da mora, što naravno kasnije prelazi u forsirane odnose i u ono “idem radi reda.” Dakle, odnosi su naš izbor. Ova spoznaja zaista može da nam olakša i ulepša život ako u jednom trenutku zastanemo i zapitamo se “Rastemo li oboje u ovom odnosu?” To bi bio najbolji kriterijum i jedini razlog ulaska u bilo koji odnos. Zapravo, smisao svakog odnosa jeste da kroz njega rastemo.
“Ne možete menjati druge ljude, ali možete menjati sebe.“
Ali šta kada nas kritikuju i kada je odnos takav da sprečava razvoj? Pa, da li prihvatate kritiku? Neverovatno je kako lako poverujemo drugima da smo nešto što nismo u trenucima kada ne znamo ko zapravo jesmo. Zato je jako važno da ne dozvolimo neznanje o sopstvenoj (i tuđoj) vrednosti!
Verujem da znate da samopouzdanje raste u trenucima kada se oprobavamo u nečem novom. Recimo da ste počeli da radite nešto što nikada do sada niste. Međutim imate nadređenog koji vam stalno “stoji iznad glave” i ispravi sve što vi uradite. Svi bi se osećali nespretno i nesigurno. Da li moramo?
U takvoj situaciji, ili bilo kojoj drugoj gde vas kritikuju, možete da uradite ovo. Zapitajte se zašto on/a o radi? Zanimljivo je kako ćete uvek doći do istog odgovora; on/a samo želi da sve bude najbolje moguće, možda je to njegov/njen način da meni pruži pomoć! Jednostavno ne zna bolje. Drugo pitanjekoje možete postaviti je: Mogu li ja bolje i da li je to bila moja greška? Ako jeste, osvestite to, i počnite od tog trenutka da radite bolje! Ukoliko nije do vas, naglasite da nije. Na taj način nećete osećati nesigurnost i istovremeno ćete njemu/njoj staviti doznanja da ipak umete da uradite kako treba i da ste sposobni da učite.
“Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina”. – Artur Šopenhauer.
Naravno, nisu u svakom odnosu obe strane osveštene. Neko jednostavno uporno kritikuje bez ikakvog datog rešenja. Postoji jedna predivna i poučna priča koju ću samo sumirati; kaže ako nekome dajete poklon (uvredu, kritiku) i taj neko ga ne primi kome ona ostaje? Ostaje onom koji daje. Dakle, sve što dajete drugima ostaje vama, sve što drugi daju vama ostaje njima!
Jedna rečenica vam može biti vodilja u svakom odnosu, ona glasi; sve što radim drugima, radim sebi. I kada volite, mrzite, osećate bes, ljubomoru ili zavist, razumevanje ili poštovanje, sve to ostaje u vama, vaše je. Uredu je da ne budete u svakom trenutku puni razumevanja za tuđe ponašanje, ali na kraju dana, kada ostanete sami, transformišite osuđivanje u razumevanje. Na taj način svesno birate da budete bolja osoba. Hvala vam na tome, jer samo tada je i svet u kome živimo bolji!
