Iluzije su lepe ali štetne
Poput deteta na vašaru opčinjenog šarenom šećernom vunom, tim velikim magičnim klupkom duginih boja na čarobnom štapiću dečije naivnosti, i kad odrastemo vrtimo se oko istog štapića verujući da je sve što je šareno – lepo, a sve što je slatko – ukusno. Bivamo fascinirani lažnim veličinama koje su izmišljene da oduzimu prirodnu prednost sadržaja nad formom i poremete njihov odnos, maskiraju suštinu i udalje nas od onoga što je zaista važno. Znamo da je paučinasta i bez čvrstog oblika ali ipak ne odolevamo šarenoj iluziji, pristajemo na igru obmane naviknuti na slast koja kratko traje i izaziva na kraju osećaj mučnine i gađenja jer ne nudi ništa zdravo, ništa korisno sem svojih prelepih ali veštačkih boja, istopljenog šećera – golicave prevare za naše nepce, i mirišljave arome da nas dodatno privuče i lakše ubedi da je taj šareni, privlačni oblak taštine baš ono što nam treba.
Ne pristajem ni na jednu šarenu laž. Ona je samo instrument poigravanja ega sa dušom ili društva sa nama
Koliko smo u stanju da ostanemo imuni na hipnotičko dejstvo kaleidoskopa koji nam društvo skupo prodaje kroz svoje smišljene igre staklenih đinđuva i lažnog sjaja. Omađijani prelepim prizorima gubimo sposobnost za primanje drugih nadražaja, postajemo zgodna meta za obmanu. Kao u bunilu, opčinjeni lepim slikama – dopuštamo drugima da se poigravaju sa nama. A zašto smo skloni prevarama, posmatranju sebe i okoline kroz ružičasto staklo i naivnom verovanju iskrivljenoj slici u ogledalu? Koliko gubimo u toj igri i zašto moramo prestati da verujemo u laži ma koliko delovale lepo i korisno?
Oslobađanje od šarenih laži i spiranje veštačkih boja i slojeva lažne glazure, neophodno je zarad postizanja i očuvanja sopstvenog mira kao jedinog preduslova za srećan i ispunjen život.
Sujeta – kavez u koji smo sami sebe zatvorili
Postoji priča o paunu koji je bio najlepša ptica na svetu. On je sagledavajući sebe samo kroz svoje prelepo perje ostao bez slobode – nečeg najdragocenijeg. Pristao je na zatvorenost i sputanost samo da bi bio izložen pogledima ljudi i svakodnevno slušao njihove usklike divljenja zbog perja jedinstvene lepote. Ceo život proveo je zatvoren između žica zoološkog vrta. Ova ptica ostala je poznata kao simbol sujete – osobine koja nas ljude zatvara u tamnice svog ega koji živi od tuđih pohvala, lepih reči i divljenja.
Paun iz priče osim svoje prelepe spoljašnjosti nije našao ništa drugo vredno u sebi. Zar to nije tužno? Zar ovo nije primer protraćenog života? Koliko sami sebe kažnjavamo stavljajući fokus na manje važne stvari, na spoljašnji plan koji je promenljiv i prolazan, dok suštinu koja se samo srcem vidi ne uspevamo da spoznamo? Zašto pristajemo da nam gospodar bude ego i činimo sve kako bismo ga održali sitim, sakupljamo tuđe pohvale, gubimo obraz da bismo održali popularnost, padamo ničice pred tom lažnom veličinom koja počiva na zabludama, pogrešnim uverenjima i nerazumevanju suštine?
Zabluda je da moramo i možemo biti najlepši, najpametniji, najjači, najmoćniji na svetu. Neko je lepo smislio igru, pustio nas da verujemo da je to moguće i dok očajnički tražimo nove potvrde za svoju izuzetnost, mi zapravo gubimo iz vida ostale moguće kvalitete i prilike za rast, ne samo kod sebe već i kod drugih. Tako postajemo rob sopstvenih slabosti. Niko nije savršen, ali svako može probati da bude bolji, lepši, jači, pametniji, mudriji od onog kakav je sada. Sami sebi smo i saveznik i protivnik. Otvorimo se za ljubav i prihvatanje sebe i drugih, poverujmo u moć skromnosti, dobrote, istrajnosti. Neka nas vodi odvažnost i volja za napretkom. Protivnika ima mnogo… kriju se i u tamnoj strani naše ličnosti – obično ih je sedam – poznati su kao grehovi – a jedan od njih je i sujeta ili gordost. Ako joj priđemo sigurno i u društvu svojih saveznika – ljubavi, dobrote, istinoljublja i hrabrosti, ona neće imati nikave šanse, njene lažne boje brzo će izbledeti i odneti sa sobom sladunjavi ukus kojim je prevarila mnoge koji nisu znali njeno pravo lice.
Ne odlazimo veseli i opijeni na vašare taštine, već se radujmo hodajući hrabro i sigurno Ulicom otvorenog srca!
Otkrijmo lepotu i sjaj svojih pravih boja! Ne treba da pristajemo na mimikriju i tuđe boje samo da bismo se bolje prilagodili i naizgled izbegli opasnost. Možda i ostanemo živi, ali smo smrtno ugrozili svoju originalnost, jedinstvanost i šansu da budemo sa sobom u miru, da budemo primećeni i neponovljivi. Ne treba da budemo ni previše razmetljivi ako smo imali sreće da naše boje deluju lepše i primamljivije od drugih. Oslobodimo se naivnosti da sve što je lepo spolja sadrži i unutrašnji sklad, odlepimo se od površine i dozvolimo sebi da proniknemo u dublje slojeve. Boje su tu da uživamo u njima, ali i da ih stvaramo, unosimo gde ih nema energijom srca i snagom ljubavi. One su tu da čine život lepšim i uzbudljivijim, i sve dok nisu lažne i dok ne izviru iz potrebe da obmanu i zavedu, treba im se prepustiti!
