Šta mi to šapućeš dok pričaš?
Svaka je uspomena minijaturni roman koji čeka da pojede svog pisca… Sećanja na detinjstvo su osećanja koja mirišu i puštaju boje. Osećanja nevinosti, sreće. Mirišu na palačinke i pečene paprike u jesen. Na sneg i grudvanje, na poderana kolena, školske gumice.
Vidim ih srcem.
To sam ja. Devojčica sa loknama, među 15 dečaka sa ulice. Ja. Sa najmanjom kriškom namazanog džema. Ja. Sa najspretnijim nogama. Pitam se jesu li te noge prebrzo trčale da odrastu..
Čudno je kako kad smo deca želimo što pre da odrastemo, a kad odrastemo, voleli bismo najradije da se vratimo u dečije godine.
Stvarno se čoveku nikako ne može ugoditi.
A onda vidim neke roditelje, sa ovog Ja, koje je u svojoj punoći dostiglo neku punoletnost duha, koji se svojski trude da im deca budu zrelija od svojih godina. Roditelje koji ukidaju detinjstvo i sebično im uskraćuju pravo na to da budu deca. Roditelje koji su sa svojom decom a nisu..
Jesu li zaboravili svoje dečije dane pa su požurili da od svog deteta već naprave odraslog čoveka, ili nemaju dovoljno strpljenja da čekaju, to ne znam. Ali ono što znam jeste da mi se ne dopadaju određeni modeli vaspitanja, odnosno nevaspitanja.
Kažu da je jedini način da se bar delić vratimo u detinjstvo, da postanemo roditelji. Danas, ja sam roditelj. Kao i svaki roditelj odvodim svoju decu u parkove, igraonice, radionice, sport…Ponovo idem kroz detinjstvo. Istina, „odraslost“ i razum me mnogo ograničavaju, ali ostalo je još vedrine onog dečijeg duha u svom tom istrčavanju. Deca kao deca, uče, oponašaju, imitiraju, grade sebe kroz svoje temperamente i interesovanja, sa po malo ili sa mnogo upletenih prstiju svojih roditelja, pa čak i celih šaka. Učenje po modelu, svakako nije nešto novo, nešto o čemu ima mnogo da se priča, osim ako ne pišete disertaciju, a ja u ovoj svojoj petoj godini života, zajedno sa svojim sinom, često nailazim na primere ovog psihološkog učenja, prvenstveno u svojoj kući, a onda i napolju.
Međutim, toliko me zaokupira jedna tema, da me tera da se vraćam u detinjstvo i prisećam šta su mi mama i tata govorili, kako su me i šta su me učili, kako smo mi komunicirali sa drugom decom i odraslima. Jeste da me ponekad preslišavanje gradiva kućnog vaspitanja i odgoja odveze na neku drugu stranu, koja liči na nostalgiju, ali zaista, ako se setim, mnogo je tu bilo razgovora, poučnih priča, humoreski. Učenja kako se i na koji način obraćati starijima, i šta kada ti priđe drugar da se igrate. Oni su nas vaspitavali da se družimo, da razgovaramo međusobno, da budemo prijatni i ljubazni.
Razmišljam o komunikaciji, o interakciji i otvorenosti dece koju srećem danas. Videvši roditelje čiji nastupi se ni malo ne razlikuju od nastupa jednog petogodišnjaka ili osmogodišnjaka, shvatam da je dete samo odraz onog tamo starijeg što ga posmatra sa klupe, mame ili tate.
Ovaj ovde roditelj, kao i onaj tamo, želi svom rođenom detetu sve najbolje, de facto, ali upirem danas prst na sve roditelje koji ne razgovaraju dovoljno sa svojom decom. Okrenuti samo sebi i poznatom okruženju, deca, opet podvlačim, ugledajući se na svoje stvoritelje, drage roditelje, ne ostvaruju interakciju, niti pokazuju bilo kakvu vrstu interesovanja, empatije, NEČEGA, prema drugoj deci, naročito nepoznatoj, ali i poznatoj. Što je još poražavajuće, čak ni veliki broj roditelja nema reakciju kada se desi da im priđe dete na ulici ili parku, i započne razgovor. Ćute, zgledaju se, pa neki se čak okrenu i odu.
Sve me vraća na isto pitanje: GDE SMO TO ZAPELI?
Da li smo toliko izgubili poverenje u ljude, da nam je glas zanemeo od straha, od nepoverenja, ili smo toliko sebičluka nagomilali, da nam se sva ljudskost pretvorila u oholost i aroganciju.
Da li će čovek ako izgubi ono društvena na kraju ostati samo životinja?
Nedostatak vremena nikada nije izgovor za ne-činjenje. Nedostatak se nadoknađuje dupliranjem kvaliteta „slobodnog“ vremena. Kao roditelj, dozvoliću da kažem: detetu se ne sme ostati dužan! Dečija pitanja su njihove radne sveske, naročito u ranom dobu, a pod tim mislim od rođenja do.. pa zauvek. Navikli smo da slušamo da je tehnologija kriva za sve, da nas zaglupljuje, da od dece pravi samo makete ljudi, da živimo insta život. Ali sve je to jedna obična laž! Upadajući u zamku koju je sam sebi napravio, čovek se krije iza laži u koje nesvesno počinje da veruje. Tehnologija nas ne ograničava da vaspitavamo svoju decu. Društvene mreže nas ne ucenjuju da svoje slobodno vreme koristimo na njih. Tehnologija je korišćena često na pogrešan način, a zapravo pruža tako mnogo mogućnosti. Ona je postala izgovor za današnje roditelje da im od dece pravi neosvešćene, agresivne, asocijalne ljude. Opet laž! Nedovoljno razgovora i nedovoljno datih objašnjenja ih čine takvima. Roditelj nema vremena za decu. I tako, laž se vuče za laž. Napravi joj i glavu i rogove, noge, ruke, i eto baba Roge. Ako ne znamo kako, postoje knjige, postoji isti onaj internet koji ne služi samo za gledanje serija i socijalnih mreža, već kao prozor u svet. Toliko edukacija, pedagogije, psihologije… Postoji milion načina da se sazna KAKO, ako već ne znamo sami. Učimo ih onako kako bismo voleli da se drugi ponašaju prema našoj deci.
Apel za decu. Apel za vaspitavanjem i razgovaranjem. Apel za detinjstvo i saznanje!
Gledajmo svoje detinjstvo kroz Njih. Jedina uspomena koju, sigurna sam svaki roditelj želi da obeća svom detetu, jeste oda radosti koju će utisnuti u njihova bića. Jer kad ostarimo, nećemo gledati u ogledalo, gledaćemo u svoju decu.
Naučimo ih!
