Osamnaesta knjiga autora Negovana Jocića Rokenrol u Beloj Palanci nesumnjivo je privukla pažnju čitaoca svih generacija. Negovan Jocić je multitalentovani umetnik, pisac, pesnik, pedagog, muzičar, slikar, inovator, istraživač, čuvar vremena i vrednosti koje u njemu obitavaju. Takvi ljudi su nam potrebni. Oni su nekada manje vidljivi, ali kada ih otkrijete, oni ostaju tu, i njihove knjige nisu od onih koje se pročitaju i ostave. To su one knjige kojima se vraćate, i sa kojima se menjate.
Korona, Pojesija, Kalendro, Borac i sutra, Kalina, Gandal, Um, samo su neki od naslova njegovih knjiga, koje iskreno preporučujem. Poslednja u nizu, Rokenrol u Beloj Palanci, potpuno drugačija od svih do sada. Bogata autentičnim intervjuima sa lokalnim muzičarima, i prikazima nekadašnjih rok grupa. Knjiga koja bez obzira na pregršt uspomena nije nostalgična, već sadrži onaj značajni, muzejski presek vremena. Rokenrol se živeo, što se jasno vidi na fotografijama u knjizi. On je oblikovao druženja, prijateljstva, uticao na modu, navike, razvoj pojedinih osobina i hobija. Duge pantalone, čuvene zvoncare, košulje sa izraženim, većim kragnama, duži zulufi, frizure devojaka i diskretna šminka koja lepotu ističe bez narušavanja njene prirodnosti. Žive svirke, okupljanja, žurke, učenje sviranja gitare, slušanje radio programa, učenje plesnih koraka… Kada čitate knjigu imate osećaj kao da gledate dokumentarni film. A dok čitate ujedno i slušate autentične pesme koje su šezdesetih, sedamdesetih imale prilike da se pevuše.
Cilj knjige je svakako da se hronološki napravi omaž rokenrol grupama, koje su na lokalnom nivou stvarale svoju muziku, i izvodile numere tada poznatih bendova.
Najveće oduševljenje je knjiga izazvala među muzičarima koji su se našli u knjizi. Jedan od njih, meni posebno drag, moj nastavnik muzičke kulture Slavoljub Cane Tošić je kupio prvi primerak ove knjige direktno od autora. Inače je nastavnik Cane sve nas, njegove učenike na najkvalitetniji način, naučio da čitamo note, odsviramo pojedine numere na instrumentima, i pružio nam potpune informacije o žanrovima muzike. Njegova posvećenost je uticala na naše sazrevanje i stavove koje smo utkali u vredonosne sisteme. Neke od fotografija koje su se našle u knjizi pripadaju njemu, a on je svojom podrškom autora podsticao na pisanje još kada je ideja o knjizi bila na početku. Svi ti ljudi vole muziku, oni i danas uživaju u njoj, oni je žive i oni joj se raduju. Muzika ih motiviše da stvaraju i vole. Održava njihov mladalački duh i entuzijazam.
Ono šta je takođe interesantno, jeste da je autor knjige potpuno samostalno snosio troškove štampanja, i pripreme knjige za štampu. Knjigu prodaje samostalno prijateljima, i poznanicima. Knjiga se može naručiti putem mail [email protected] ili putem društvenih mreža. Na društvenim mrežama možete direktno kontaktirati autora. Materijalna sredstva prikupljena od prodaje knjige Negovan Jocić će iskoristiti za štampanje drugog izdanja.
Knjiga Rokenrol u Beloj Palanci je svedok jednog vremena, koje je imalo ogroman doprinos u razvoju muzike i kulture. U njoj se vidi bogatstvo jednog malog grada , bogatstvo koje čine veliki ljudi, koji su razvijali svoje talente, napredovali i izrasli u sjajne ljude.
– Slavoljub Tošić Cane –
Rad na knjizi je trajao dugo, godinama. Sa muzičarima šezdesetih je trebalo stupiti u kontakt. Neki od njih nisu živi pa je autor razgovarao sa njihovim porodicama i potomcima. Prikupljao je građu, fotografije, anegdote, informacije. Vodio računa da se ne zaborave neke grupe i muzičari. Intervjue je trebalo osmisliti, i uraditi. Materijala za pisanje još knjiga ima. Želje da se stvara ne nedostaje. Ljubavi prema muzici i sada je identična onoj iz mladalačkih dana. Ne iznenađuje što je baš on napravio prvu i jedinu gitaru u obliku surog orla, srpskog grba. Ne iznenađuje ni činjenica da je profesor Jerotić Vladeta bio oduševljen njegovim stvaralaštvom, i mnogi drugi. Ne iznenađuje ni to da je napisao knjigu Korona davne 1996.godine kada o koroni nismo ni sanjali.
Iznenađuje samo jedna stvar, to što društvo ne prepoznaje značaj rada ovakvog čoveka i njemu sličnih ljudi. Na lokalu još intenzivnije ćutanje. Mediji ne objavljuju gotovo ništa o njemu u Beloj Palanci. Mali je grad, ljudi se znaju, vesti se brzo šire i bez novinara. U reginu gotovo da nema medija koji o njemu nije pisao. Razlog je jednostavan, o takvim ljudima treba govoriti. Mladim ljudima i deci su potrebni uzori. Oni pravi. A Negovan Jocić to nesumnjivo jeste i više od toga.
