Kada bismo život podelili na cikluse, shvatili bismo da ono što nam je u jednom ciklusu kamen spoticanja, već u narednom predstavlja odskočnu dasku.
Svi imamo svoje tačke preseka nakon kojih smo se ušunjali u potpuno novu paralelnu realnost. Realnost za koju smo se pitali – da li postoji i da li u njoj ima mesta za nas i naš prtljag? Za torbu straha iz koje se ovog puta možda otvori padobran i ublaži slet na nepoznato tlo.
Što dublje dišem, sve jasnije shvatam cikluse u krugu života.
Što dublje dišem sve manje me guši jaz između njih.
I što dublje dišem sve više osećam da se samo puls čistog srca sinhronizuje sa pulsom života.
Nakon što štikliramo sedmičnu to-do listu, mesečna čeka na svoj red. A nakon nje se ponovo sastavlja nova, makar u glavi.
I nakon jednog, tu je novi kilometar, a posle njega – naredna tri.
I nije to vezano za shvatanje čoveka kao nezasitog i neskromnog bića.
Nema ništa prirodnije od potrebe da rastemo i želimo više, ali ne zbog pukog dobitka već zbog ličnog rasta koji je povezan sa njim.
Ipak, deluje da ćemo morati prihvatiti da iako možda možemo imati sve, ne možemo imati sve odjednom. Kao što Pekić kaže:
Postoji vreme kad se rađa, i vreme kad se umire
Borislav Pekić
Vreme kad se razgrađuje i vreme kada se gradi
Vreme plaču i vreme smehu
Vreme kad se ćuti i vreme kad se govori…
Životni otkucaji raspoređuju svoju snagu. Ostanimo prijemčivi za njih tako što ćemo prepoznati i prepustiti se ciklusima koji slede. Razlikujmo dane za posao i dane za porodicu. Dane za sebe i dane za druge. Dane za trud i dane za prepuštanje. Dane za glasove spoljašnosti i dane za tihovanje…
U redu je ako ne može sve biti deo jednog dana. Neka nam to probudi strpljenje i veru da ćemo se ipak jednom posvetiti onome što nam je važno. Ako smo iskreni prema sebi, napravićemo razliku između odlaganja i odustajanja, jer nije svako odlaganje jednako odustajanju. Nekad je to odraz poverenja i spremnosti da sačekamo fazu u kojoj ćemo sa punom posvećenošću moći da se bavimo onim što želimo. Fazu u kojoj je naš talenat “sazreo.” U suprotnom su često moguće posledice za konzumiranje zelenog voća. Strpljenje je tada najmudriji izbor.
Stoga, i svesno prepuštanje sadašnjosti nekada je korak napred u zamišljenu budućnost. Mirovanje, jer povremene ravne linije sastavni su deo i pulsiranja.
Ali i kada nam se čini da stagniramo, mi nismo u istom mestu.
Čak i kada stojimo – krećemo se u svemiru.
Uz našu nedvosmislenu rešenost i vreme će raditi za nas. I svaki životni ciklus će nam pružiti ono najbolje ako osluškujemo pulsiranje života. Ako se prepustimo unutrašnjim otkucajima koji nepogrešivo prate one spoljašne.
Kada nas vodi (im)puls svaki kraj je usmeravanje ka novom početku. I ako mu se prepustimo ne možemo se zaglaviti. Ne možemo biti saterani u “ćošak”. Ne, na okrugloj planeti.
Treba negovati tišinu, kako bi naši impuls došao do reči.
Treba zastati i proveriti svoj puls, a zatim prihvatiti da je on samo nota univerzalnog otkucaja čiji smo sastavni deo. I zatim živeti na krilima te melodije koja nas vodi ka svakoj narednoj fazi onda kada sa ljubavlju savladamo prethodne.
Uključimo čula. Puls života odjekuje pravilnim ritmom dozivajući i naše srce da ga zaprati. Da usklade melodije i pulsiraju kao jedno.
Foto: Pinterest
