Dok u mirnoj noći spokojno posmatram misteriozno nebesko telo, stotine misli zauzima prostor u mojoj glavi. I najednom, noć prestaje biti jednako mirna. “Nekada je umetnost biti u miru sa svojim nemirima” – mislim.
Posmatram tu udaljenu i neuhvatljivu, a ipak postojeću svetleću tajnu što doziva u beskraj. Doziva dalje od onoga što nam je u neposrednoj blizini i budi osećaj da je oko nas prisutno mnogo više od onoga što je dostupno našem oku.
Ne dopire se samo očima do suštine.
Sveprisutni osećaj nedvosmisleno govori da poput mesečeve nevidljive strane postoji i ono nevidljivo u svemu što nas okružuje.
Kakav bi Mesec bio da mu je Sunčeva veličina?
Setim se u tim razmišljanjima Ćopićeve pripovetke “Pohod na Mesec”, deda Rada, samardžije Petraka i malog i naivnog, a zapravo samo verujućeg dečaka.
Da li je taj dečak bio lud ili hrabar zbog svoje želje da dohvati Mesec, i njegovu najsvetliju stranu?
Da li se grabuljama zaista doseže do Meseca kog želimo?
I da li je iko ikada dohvatio Mesec, dok stoji ovde, na Zemlji?
Što mu se više približavamo, njegova svetlost ga vuče dalje od nas. Njegov misterizni sjaj ostaje poznat samo njemu.
Ostaje njegova tajna.
Poput Meseca što nam uporno izmiče, izmiču nam i sve tajne koje želimo znati o svetu u kom smo i gosti i domaćini u isto vreme.
Izmiče nam ona najsvetlija nijansa nas samih koju posvećeno stvaramo. Izmiče nam ono bolje kada stignemo do našeg najboljeg.
I veće od onog najvećeg.
I lepše od najlepšeg.
Jer i od najudaljenije tačke postoji za mrvicu dalja. A kada je sustignemo, pojaviće se nova meta koju nišanimo svojom hrabrošću.
Nove nas putanje vuku ka sebi i dozivaju u pohod. Ali tek što smo se popeli iza brda, Mesec nam izmiče i opet je makar za korak ispred nas.
“A kad stignemo do samog vrha, Mesec iznenada odskače iznad drveta i pred nama se ukaže blistav, smanjen i nevino miran iznad susedne brdske kose.”
I tako, dečak ne dobija ono što je želeo, ne osvaja svoj Mesec.
“Prepao se grabalja, Lola jedan!” Ostaje dečak koji nije uspeo da ga dohvati, ali će večno pamtiti iskustvo svog pohoda i samardžijine reči koje mu se urezuju u pamćenje: “Hajde ti meni nađi dole u selu dečaka od kojeg je Mesec klisnuo tako brzo. Nema ga!”
Zato, šta ako za pohod ne postoji krajnji cilj ili uspeh? Možda su pobednici svi oni koji su se odlučili da krenu u pohod umesto da ostanu kraj kazana sa rakijom, poput deda Rada koji im dobacuje: “Vraćajte se budalaši!“
Ili strica Nidže koji se na sebi svojstven način sakrio od punog Meseca.
Krećemo li mi u pohod na satelite u svojoj orbiti da bismo ih dohvatili ili da bismo uživali na putu do njih?
Možda je pohod na Mesec sjajan primer kako u životu nikada ne postoji garancija za pogodak, ali sami sebi možemo garantovati put do (novih) pokušaja koji imaju svoju svrhu. Dok postoji Mesec, postojaće i pohodi na njega. A sami odlučimo šta u našem životu predstavlja Mesec. I podsetimo se malog dečaka koji nikada nije uspeo da ga dohvati, pa se zato radije fokusirajmo na radost samog puta.
Nazovimo pobedom svako svoje upuštanje u pohod, čak iako je ono samo sinonim za novu luckastu ideju zaboravljenog deteta u nama.
Ali ipak, kao što kaže Les Braun: “ciljajmo na Mesec, jer čak i ako promašimo, završićemo među zvezdama”.
I radujmo se ako sve ono što želimo nismo dohvatili odjednom. To samo znači da je drvo naših snova suviše plodno da bismo ga obrali u jednom mahu.
Ujutru, kad Sunce svane, mislićemo kako sinoćnje maštanje ne predstavlja ništa. Nećemo biti sigurni ni da li je postojalo, a kamoli da li je moguće ostvariti ga. Jer, gde se to Mesec nalazi tokom dana? Zašto kretati u pohod na nešto što ne vidimo uvek jasno ispred sebe? I u tim trenucima leži početak svake odluke: da li se krećemo prema napred i kada ne vidimo put ili naš pohod zavisi od uslova koji su ispred nas?
Ne zaboravi:
“Oko nas je prisutno mnogo više od onoga što je dostupno našem oku”
Ako nastavimo, noć će vrlo brzo doći i naš pohod će ponovo dobiti smisao. Mesec će se ukazati ispred nas tajanstveno osvetljavajući putanju koja vodi do njega. A njegova druga strana kao da odiše šapatom: čak i da me ne dohvatiš, sigurno ćeš dobiti nešto što ti je u ovom trenutku značajno.
Pravi pohodi nikada ne ostaje bez nagrada.
Dobićemo dovoljno podsticaja da budemo nadahnuti, ali nedovoljno da budemo potpuno zadovoljni i takvi prekinemo svoje kretanje. Jer u kretanju i jeste zadovoljstvo i čar. Nama je potrebna potvrda da uvek možemo više, možemo dalje. Da ne stajemo dokle god imamo mogućnost da napredujemo. Jer zahvaljujući tom prostoru koji nas deli od naših želja, do nas dopiru nova nadanja i ideje koja nas vode čak i dalje od onoga što smo prvobitno želeli.
Možda se zato Mesec sa Zemlje ni ne može dohvatiti?
Jer da može, čovek nikada ne bi napravio raketu – niti otkrio veličanstvo Svemira…
Naslovna fotografija: Ramon Laguia
