Nakon talasa užurbanog životnog mora želiš mir – ili barem prijateljstvo sa svojim nemirima. Želiš da, kada zastaneš, nemaš potrebu da pobegneš od same sebe i svoga uma. Želiš da se ne baviš teškim mislima i narednim korakom. Želiš udahnuti sveprisutna u sadašnjem trenutku. I želiš da sve to ne ostane samo želja.
Dugo si se borila sa samom sobom. Znam, i ja sam. Pozdrav za saputnicu koju još uvek nisam srela, a bijemo iste bitke. Pozdrav za tebe i svaki tvoj korak koji si napravila da ustaneš iz kreveta iako ti nije bilo do novog dana. Pozdrav za sve što si učinila da pomogneš samoj sebi. Pozdrav i naklon do poda.
Najgore su bitke o kojima drugi ne znaju baš ništa.
Najteži su nemiri o kojima se mirno ćuti.
I najbolnije je sve svoje boli držati zarobljene u telu nasmejanog lica.
Ima nas raznih – anksioznih ili depresivnih. Kao i onih koji umanjuju intenzitet prethodno dvoje. “Samo ti uzmi radi, rad je najstarija psihoterapija.” E pa, prijatelju, mi se očigledno nismo razumeli. Nekima rad prosto ne pomaže, što ne znači da je to slučaj sa svima.
Samo budi tu za sebe. Kada ti strah navire iz nepoznatog izvora i ne možeš doći do daha. Kada ti svi lajfkoučevi sveta počnu ići na živce. Kada ti je raspored takav da prosto nemaš vremena da budeš loše. Pa si onda još lošije baš zbog toga.
Da, pretnja je stvarna. Ili nije. Možda je samo u tvojoj glavi. Tebi to i nije važno sve dok ne uspevaš da kontrolišeš roj svojih misli, koje ti se odavno čine kao da više nisu tvoje.
I narednog dana čini se kao da si već jednom bila tu. Zapravo, ne jednom, već mnogo više puta nego što si sposobna da zapamtiš. Bila si tu i učinila si ono što te dovodi ponovo do iste situacije. Još uvek nisi skupila hrabrost da se suočiš sa svojim strahom. Padaš u svojim očima i onda kada ti je napotrebnija podrška, oduzimaš je sebi. Pa onda još jednom, sve iz početka.
Jer ne znaš kako, jer ne umeš. A posebno što ne umeš sama.
Ako im pričaš neće razumeti. Ako im ne kažeš nećeš razumeti ni sama. Jer sve dobija svoj smisao tek kada se izgovori na glas. Sve do tada zapravo ni ne znaš protiv čega se to boriš.
Anksioznost. Lebdeća i sveprisutna. Neobjašnjiva. Nekome je majka pa se još i migolji svakodnevnicom bez vidljivih posledica. A nekima je i maćeha pa se guši na svežem vazduhu i sve aktivnosti obavlja sa pola snage. Ili koliko god uspe da sakupi.
Ovo je tema o kojoj se najglasnije ćuti. Ljudi ionako previše malo vole sebe i često misle o svojoj bezvrednosti. Shodno tome, smatraju da njihovim nemirima, svet ništa ne gubi. I da se njihovo stanje ne tiče baš nikog.
Ali, u međuvremenu, šta zaista možeš da učiniš za sebe? Malo toga, već ti je jasno. Da ali, baš to malo, ukoliko je dosledno, napraviće razliku kojoj težiš. I dok postajem nerealno optimistična pođi za mnom. Osećaj je bolji nego biti zaglavljen na klackalici samosažaljenja.
Baš zbog toga, ne mogu a da se ne zapitam, koliki bi moj optimizam bio da nema tegova straha koji me ograničavaju?
Kada malo bolje razmislim verujem da ga bez tih istih tegova ne bih ni imala.
Koliko god da na momente strahujem od svojih strahova, dašak pozitivnog vetra prostruji kroz mene. Sakupim snage da mu se prepustim. Da ne kontrolišem. Ne filozofiram. Ne komplikujem ono što sam već dovoljno uspela da iskomplikujem.
I ipak verujem, negde duboko u sebi da rešenje ipak postoji za mene.
Od svega što sam činila, jedno mi je uvek pomoglo – meditacija. Javna tajna 21. veka u kojoj je riznica mudrosti koju tražimo obrazovanjem i knjigama od po hiljadu strana. U njoj je mir koji smo izgubili tražeći tu istu mudrost na pogrešnim mestima. Mir koji nas možda i napušta samo zbog lepote ponovnog dolaženja do njega…
Momenti u danu u kojem vreme staje, možda od pet minuta ili pola sata, poslužiće ti da oslušneš svoju misao. I onu od koje se osmehuješ i onu od koje strahuješ. Shvatićeš da nisi ni jedna od njih. Ili ako već biraš da budeš, izaberi biti ona misao koja ti uvek izmami osmeh na lice.
Ostavite svoja prednja i zadnja vrata uma otvorena. Dozvolite svojim mislima da ulaze i i zlaze. Samo ih nemojte posluživati čajem.
Shunryu Suzuki
Vremenom ćeš shvatiti da si svaku pretnju dopustila samoj sebi. Ali ne da bi sebe krivila, već naučila da je sasvim bezbedno da pustiš. Sav taj strah. Svu tu napetost. Sve od čega se osećaš lošije. I dok se pitaš zašto baš tebi mora da se desi… Znaj da je kontrola vlastitih misli najveća lekcija koju možeš da savladaš ovde, na Zemlji. Pružena ti je prečica jer da si dobro, ne bi ti nikada to palo na pamet. A ovako ti može biti jedini izlaz.
Nemir je tu sa razlogom. Ali ne dopuštaj da ostaje bez razloga. Dobila si prečicu do same sebe. Jer oni koji pobede strah u sebi i od sebe više ne mogu biti zaustavljeni tako lako. Oni su ti koji pokreću sebe. Jer su dovoljno dugo bili sami svoja kočnica…
