Čoveku se prašta sve sem uspeha… Ljudi ima raznih, komentarisaće i suditi i o lepoti, naravi, poslu kojim se bavite, imate li ili nemate dece, venčani ste/slobodni/razvedeni, debeli ili mršavi… Sve će primetiti i sve će biti prolazno, priče radi priče, nebitne stvari u životu, ali kada je uspeh u pitanju – to vam nikada neće oprostiti.
Takvi smo nekako, čudni, nejasni sami sebi… Kada imamo priliku nekoga da pohvalimo i nekime da se ponosimo, mi mu tražimo bilo kakvu manu, makar i najsitniju, kako bismo ga što više naružili. Sve to važi i kada pred sobom imamo izuzetno uspešnog, talentovanog i dobrog čoveka kakav je Novak Đoković!
Godinama unazad narod pokušava da umanji sve što on uradi, da nađe loše u svemu dobrom što čini, da iskopa i najmanju i najgluplju grešku koju je napravio (a ko to, pa nije?) i da je nadogradi, nafiluje i od nje napravi kataklizmu. I tada dečak koji je samo pratio svoje snove, krvnički se borio za njih i, kada ih je ostvario, nije zaboravio koliko je težak put dotle bio – postaje halapljivi uobraženko.
A zašto je neko halapljiv kada pošteno zarađuje i uzima samo ono što mu pripada? Zašto je neko uobražen ako se ponosi svojim radom, svojom porodicom, sobom samim i dečakom koji nikada nije prestao da postoji u njemu? Zašto nam smeta kada je neko srećan i ostvaren, kada živi svoj san i rado ga deli sa svima?
Krivac za svaki problem mora da se nađe i tada je najlakše prstom upreti u najboljeg! Isto kao što su najbolji učenici u školi onim lošijima bili odbojni štreberi, krivi za to što su njihove ocene loše, isto kao što je lenjom čoveku kriv dan koji ne traje duže i poslovi koji se, sami od sebe, ne obavljaju brže. Da, isto tako je nezamislivo da je neko uspešan svojom zaslugom, svojim trudom, bez isprljanih ruku, gledanja kroz prste i mrlja u prošlosti.
Nole čak i kad poklanja brdo novca, stipsa je što ne daje više, kada poklanja drugima kriv je što ne daje svom narodu, kada se šali neozbiljan je, kada se ne šali preozbiljan je. Pohvale ga kada dobro igra, doduše, ali zato ako gubi, zaboravlja se sve prethodno (jer nama se samo pobeda važi!), tumače kako se hrani, kako živi i gde putuje i svemu nalaze manu.
A sada je, na koncu svega, kriv za koronu! Kriv je za bolest koja se već dugo širi, kriv je jer je hteo da učini jedno plemenito delo – kada su mu to dozvolili! Ne, nije on na svoju ruku ništa organizovao, on je pitao i dobio dozvolu i svi koji su došli, došli su svojevoljno. Jednako svojevoljno kao kad izlaze po kafićima i klubovima, kao što idu na bazene, mora itd. Svojevoljno i uz odobrenje nadležnih institucija!
I čak i u toj situaciji neko se drznuo da uperi prstom u njega, da mu zameri, da zaboravi svu pomoć i sve plemenite namere koje je dao i imao, da zanemari sve uspehe i sve ono dobro što u njemu postoji. Kao da mu nije bilo dovoljno teško, prozivali su ga na sva zvona, a on je ćutao i izvinjavao se.
Da, izvinjavao se za ono za šta nije kriv jer u sebi ima toliko ljudskosti da preuzme odgovornost, da oseti krivicu čak i kada nema razloga za to, sposoban je za sve te nadljudske osobine koje mnogima nikada neće biti razumljive.
Nole je, međutim, samo predstavnik svih manje poznatih, a uspešnih, ostvarenih i kvalitetnih ljudi koji svakodnevno trpe nepravdu i prozivke samo zbog toga štu su najbolji, drugačiji i plemeniti. Kroz odnos prema njemu najpre možemo videti koliko umemo da budemo surovi, nepravedni i oholi, koliko sami sebe umemo da zaslepimo ne gledajući stvari sa više gledišta. Nole je svaki onaj dečak i svaka devojčica koji su imali ili imaju svoje snove i nade, oni koji su spremni da se bore i da ulože sve u svoj uspeh.
Zato neka nas on nauči kakvi ljudi treba da budemo, koliko da se borimo i kako da volimo, neka nam bude primer za to kako se nositi sa kritikama i kako nikoga ne treba mrzeti i omalovažavati, jer nikada ne znamo koliko povređujemo nekoga i koliko je njegov put do uspeha bio težak.
