Kakav otisak ostavljamo iza sebe? Počevši od juče, prekjuče ili sutra? Postoji nešto što treperi pod nogama dok gazimo stazom života što doseže sve do kutkova srca, što nas tera da za sobom ostavimo samo čistinu. Možda spoznajemo to u sebi, možda ga i nismo svesni. Tog treptaja duše kada se sjedinimo sa svojim namerama gledajući u sutrašnje (ne)poznanstvo. Poneke od nas previše svrbi da bi mogli biti spokojni pod okriljem njegove toplote, sve dok nismo dovoljno ušuškani u njegov zagrljaj da bi oslušnuli da, kada god i bilo kako, u sebi nosimo otisak nas samih koji se reflektuje gledajući u druge. I upravo taj otisak u nama, jednom namenjen da ga pretopimo iz unutra ka spolja, u neznane granice dojmljivosti, pružiće nam toplotu dokle god nam je potrebna. Hrabrost, zagrljaj, usmerenje i spokoj.
Otisak nas samih upleten je sa našom pričom koju pišemo za sebe, sa pričom za koju ne znamo na koliko mogućih načina, jednom može dotaći nečije srce. Umiti tu osobu. Utopliti je. Otrezniti je. Otisak nas samih, koliko god bio satkan od parčića našeg sopstva, neznan je nama samima u razmerama logičkog mozga. Gledajući ga s dozom razuma, gubimo širinu utiska koji se može rastapati u izvanjsko. Koliko god bio deo nas, ostaje isto tako nepoznat nama samima, dok nije kucnuo čas da se obelodani.
Otisak sebe ne zna za godine, ali zna za vreme. Ne zna za brojke, ali zna za sve ljude do kojih je potrebno stići. Ne zna za gradove, ali zna za granice u kojima će se rastopiti.
On nema svoju formu, oblik, boju, širinu neophodnu da je mi razumemo. Šta više, mi mu dajemo oblik ne bi li mogli ući na njegova vrata i videli ko je. On može biti i tama da bi se spoznala svetlost. Može biti i zlo da bi se odmotalo neizmerljvo klupče dobra. Može biti sve ono što nama, na prvi ili drugi pogled, ne može biti razumljivo. “Šta ti je život”, zborimo. E pa baš tu leži njegova esencija – šta mi znamo šta je? Nismo stvoreni da u našoj glavi držimo sve informacije, ali smo stvoreni da budemo njegovi vesnici, posrednici, nosioci, predstavnici, predvodnici, lideri. Koje mehanizme, otisak sebe, koristi da bi nas naveo da se utisne u koru života, njegova je poznanica. Naša ne mora biti.
Otud i nestrpljenje – hoću li ja učiniti nešto značajno, veliko, dobro za druge? Ironija je da oni koji su pozvani da dobro čine, nestrpljivi su pod njegovim odazivom. Delujući i na mikro i na makro nivou, otisak sebe svetu, biće upravo i ostaće upravo to, kuda god se kretao i ka kome god se okrenuo. Vispren u svome hodu, neće promašiti svoje stanice. I tu leži njegova lepota, što ne postoji samo jedna stanica kome će on pomoći, uvek će biti više. Nije li onda vredno da se prepustimo procesu života, osluškujemo njegov puls, dok se u nama taj treptaj komeša, sve dok je vreme da stigne na svoj peron. Šta vidimo kada se ne prepuštamo veri? A šta osećamo kada smo sastavni učesnici toka bistvovanja?
Kakav se god otisak šćućurio u tebi, proćaskaj s njim tu i tamo, osećaj kada tinja, a kada gori. Njegova će svetlost obasjati široliko mnoge duše. Naši koraci dizajnirani su da to čine. Naši prsti dizajnirani su da to čine – znaš i sam da ne postoji jedan isti otisak prsta. Onda ni ne postoji jedan isti otisak tebe negde drugde u svetu, sem u mestu na kojem dišeš. Ne dozvoli da s srca smetneš tu jedinstvenost. Nije li vredno da zbog te jedinstvene boje ne ispustimo četkicu iz ruke, onda kada je potrebno da ista krene ka platnu?
Postoje otisci nas samih, koji imaju svoju dublju svrhu, onu koja bridi iza naših pogleda, iza našeg vremena i iza našeg pojimanja… Život sam sve naposletku iskristališe, ono što sve tako spretno definiše. Na nama je da apaluzom razumevanja prihvatimo parčiće šire slike i uhvatimo u njima odraz dobrostivosti, za koju mi nismo dizajnirani da je vidimo, ali jesmo da je predvodimo. Šta li je život, zar ne?
S originalnošću, Katarina
Tekst inspirisan filmom “I am not ashamed”, po istinitoj priči devojke Rejčel Džoj Skot i otisku koji je pružila svetu.
