Nova realnost ili nova normalnost

Već mesecima živim sa osećajem da su mi naočare za virtuelnu (novu) realnost srasle sa licem. Svet koji vidim oko sebe različit je od sveta koji sam poznavala i na koji sam navikla. Probudila sam se u matriksu koji je kreirao loš softver i ne mogu sa sigurnošću da kažem da li su lošiji dizajneri ili programeri.  

Poznato vam je, zar ne?

Oko nas je nova realnost. Promena nam je nametnuta, nismo je tražili i sigurno je nismo ovakvom zamišljali. Primorani smo da menjamo svakodnevne navike i prilagođavamo se novim pravilima ponašanja. Obim promena još uvek nije moguće u potpunosti sagledati, jer po svemu što u ovom trenutku znamo, kraj se ne nazire. Dakle za očekivati je da ćemo iskusiti još puno toga pre nego što budemo mogli da podvučemo crtu i napravimo konačan bilans. Ono što zasigurno znamo, jer tome svako od nas svedoči svakog dana, je da promene udaraju na fundamentalne temelje našeg dosadašnjeg života. Tabu teme ili nedodirljivog mesta nema. Sve je podložno promeni i smer tih promena vrlo često nije u skladu sa našim željama.

Naš odgovor na novu realnost može biti jedan od dva načina:

Možemo izabrati da se ponašamo „autistično“, izolujemo od spoljašnjeg sveta i ignorišemo sve što se dešava u očekivanju da „ovo“ prođe i da se „ono staro“ vrati. Nešto slično onom savetu kako se ponašati u slučaju napada medveda – „Pravi se mrtav i čekaj da medved ode.“ 

Ako je to tvoj izbor, bojim se da imam lošu vest. Niko ne zna koliko će ovo stanje trajati. Ali znamo da se staro nikada neće vratiti u istom obliku. Ovaj „medved“ neće tako lako otići.

Pasivno čekanje ili aktivno ignorisanje ne može da promeni oporu činjenicu da vreme koje prođe ne možemo vratiti.

U jednom trenutku ćemo se umoriti od čekanja, probuditi, poželeti da se vratimo, možda i poverujemo da je sve isto kao pre, tek da bismo shvatili da smo uzalud potrošili svoje vreme, potrošili smo resurs koji ne možemo nadomestiti. I opet se našli u svetu koji nije onaj naš. Ništa nismo razrešili.

Umesto toga,

predlažem da se suočite sa promenom, razumete je na nivou svog sopstvenog uma i racionalnog razmišljanja i pronađete način da u zadatim okolnostima ostanete ono što jeste, da ostanete svoji.

Lakše reći nego uraditi, jel da?

• Za početak, upoznajte se sa realnošću, budite informisani, ali ne opsednuti informacijama.
  • Pronađite svoju meru vesti koje su vam potrebne kako biste na osnovu informacija kojima verujete mogli da se orjentišete u svom socijalnom okruženju. Ne zaboravite da su informacije samo suvoparne činjenice. Sopstvenim promišljanjem i rasuđivanjem, tim činjenicama mi sami dajemo značenje. Kao laici u većini naučnih disciplina, činjenice primamo od stručnjaka. Kao slobodno misleći ljudi, imamo obavezu prema sebi da sami dajemo značenje naučnim činjenicama.

Drugim rečima, saslušajte činjenice, zaključke donosite sami.

• Izmestite se iz uloge žrtve sudbine ili nametnutih okolnosti i razmislite na koji način svoje ponašanje možete promeniti tako da i dalje živite i delate u skladu sa svojim vrednostima. Vrednosti se nalaze u centru našeg bića. Većina vrednosti je usvojena u detinjstvu ili preneta na nas kao deo porodičnog ili grupnog nasleđa. Ono što nas čini čovekom u emotivnom i duhovnom smislu je skup naši najviših vrednosti. Odricanje od njih doživljavamo kao izdaju sebe. 
  • Na primer, ako je marljivost i posvećenost poslu jedna od tvojih vrhunskih vrednosti, rad od kuće možeš doživeti kao zahtev za odricanjem od te vrednosti. I, onda, stres i nervoza su očekivani sled osećanja. Sebi možeš pomoći tako što ćeš primeniti nekoliko jednostavnih „trikova“:
    • disciplinuj se da počinješ posao od kuće u isto vreme i na isti način kao kada si išao u kancelariju. 
    • Pripremi se za početak posla na isti način – ne preskači ličnu higijenu, kafu, doručak, i slično. 
    • Obuci se! Ne počinji posao u pidžami, staroj trenerci ili prljavoj majici koju nosiš kada igraš fudbal. Ne moraš u potpunosti poštovati profesionalni „dres kod“, ali ne dozvoli sebi da se osećaš neuredno.
    • Poštuj svoje uobičajene radne navike i raspodelu vremena.

Dozvoli sebi da se držiš svojih vrednosti (marljivosti, u ovom primeru) i u isto vreme poštuj zahtev koji nameće trenutna situacija.

• Preispitajte svoja uverenja. Otvorite um za neke nove mogućnosti. Budite kreativni u pronalaženju novih načina ostvarenja svojih ciljeva. A možda neka stara uverenja kojih se čvrsto držite nisu u skladu sa novim okolnostima. Drugim rečima, možda istu stvar možete uraditi na drugi način i postići isti ili, čak, boljli rezultat.

• Ne vraćajte se na popisivanje šta ste sve izgubili. Plakanje nad prošlošću neće učiniti da se ta prošlost vrati. Sačuvajte uspomenu na ono što je u dosadašnjem životu bilo lepo i budite zahvalni za te uspomene, jer su one deo vašeg iskustva i kao takve doprinele da budete ono što ste sada. Napravite popis svega onoga što još uvek imate, ne samo materijalno, već pogledajte i svoje emotivne veze, draga prijateljstva, porodicu. Sigurna sam da je ta lista prilično dugačka. Uživajte u tome!

• Pokušajte da ne sudite sebi. Iz rada sa mojim klijentkinjama, čini mi se da je razočarenje u sebe posebno izraženo kod žena koje su uspešno žonglirale između karijere, porodice, ličnog razvoja, zadovoljenja kulturnih potreba i svega ostalog. Sa promenom pravila svakodnevnog života, njihov pažljivo i strogo isplanirani dan postaje nemoguća misija. Početnu zbunjenost smenjuje samodestruktivni bes, praćen rezigniranim odustajanjem i sumnjom u sopstvene mogućnosti, pa i dosadašnja postignuća. Dajte sebi vremena da se naviknete na nove okolnosti i da pronađete organizaciju vremena koja vam odgovara.

Ako novu realnost moramo da prihvatimo, nije nužno da prihvatimo i novu normalnost.

Normalizacija onoga što je u direktnoj suprotnosti sa našim bićem izaziva otupelost i može nas odvesti u depresiju. Prihvatite pravila koja morate, ali ne prihvatajte da je to u redu. Budite poslušni do one mere koja je potrebna. Ali budite svoji i ne mirite se sa sudbinom.

Nesloboda i ograničenja nisu bliska ljudskim bićima koje teže slobodi i veruju u beskonačnost svojih mogućnosti. 

Na primer, ja nikada neću prihvatiti kao „normalno“ ponašanje da se sa meni dragim ljudima ne pozdravljam zagrljajem. Razumem da je to u ovom trenutku nužno, ali nikada neću prestati da razmišljam kad i kako će zagrljaj opet biti moj način deljenja bliskosti.

Slično tome, ne postoji mogućnost da prihvatim restrikcije u putovanjima, koncertima, pozorišnim predstavama kao trajno stanje na koje ćemo se navići i posle nekog vremena potpuno normalizovati. Kao odgovorna osoba, ponašam se u skladu sa zahtevima situacije da ne bih ugrozila ni sebe a ni ljude oko mene. U isto vreme, čujem „klikere“ u glavi koji smišljaju kreativne načine da osvojim, ponovo, svoju slobodu. Jer bez nje, ja nisam Ja.

Ceo naš život možemo posmatrati kao roman sa puno poglavlja.

Svako poglavlje ima uvod, razradu i zaključak. I svako poglavlje ima svoj kraj. I ovo poglavlje će doći do svog kraja. Hoće, sigurno, hoće. Izaberite da dočekate kraj ovog poglavlja kao glavni junak koji je prošao kroz sve izazove koje mu je scenarista nametnuo, zatvorio krugove u sebi i bolji, jači, mudriji, plemenitiji piše „Kraj“ da bi otvorio novu stranicu i na njoj napisao „Novo poglavlje – Idem dalje“. Novo i lepše nam ne može doći dok ne završimo staro.

Sa iskrenom i bezuslovnom verom u sve nas,

Mila

Photo by Lux Interaction on Unsplash