Na planeti Zemlji živi oko 7,53 milijarde ljudi. Svaki čovek je poseban, specifičan, drugačiji. Kao što ne postoje dva identična DNK, tako ne postoje ni dva identična duha, karaktera, dve identične osobe.
Svi po nečemu ličimo jedni na druge i svi se po nečemu razlikujemo jedni od drugih.
Svi imamo mišljenje, i ono je ono što nas kreira, izdvaja, što svakome od nas daje individualnost i osobenost. Međutim, koliko smo radi da prihvatimo činjenicu da je to tako, i da neko drugi misli drugačije od nas?
Koliko puta smo čuli ili i sami izgovorili „Ja to ne mogu da shvatim?“ ili „Ja to ne mogu da razumem?“
Ali ne radi se tu o razumevanju kao razumevanju, već o ne prihvatanju stava koji se razlikuje od našeg, pa čak i skrivene ljutnje na onoga ko ima drugačiji pristup nečemu, način kako nešto radi ili kako misli, zašto nešto voli ili ne voli.
Dok čovek traži mudrost, dotle zaslužuje naziv mudraca; čim uobrazi da je posrkao svu mudrost, odmah postaje budala- Francois Voltaire
Društvo, generalno gledano, veoma lako osuđuje pa čak i odbacuje maltene svakoga ko se iskaže u suprotnom od onoga kako bi trebalo. Ali glavno pitanje koje svako od nas zaboravi jeste, a kako ja znam da bi baš tako trebalo? Ko kaže da je baš tako kako ja radim ispravno, a ovo drugo nije?
Ja znam najbolje
Sudari u mišljenju javljaju se u svakoj životnoj sferi. U roditeljstvu, politici, životnim navikama, emotivnim odnosima, svakom našem izboru, svakoj temi koju ćemo povesti tokom ispijanja kafe sa prijateljima. Zar uostalom to i ne treba tako da bude? Zar lepota nije u jedinstvu raznolikosti? Umesto da iz riznice svih iskustava koje sakupimo oko i unutar sebe, možda naučimo koja je najbolja verzija po kojoj možemo sebe izgraditi, mi fokus stavljamo na traženju onoga što ne valja. Odakle nam toliko samopouzdanja da tvrdimo kako nešto ne valja?!
Naravno, pritom je reč najčešće o odlukama i načinima koji spadaju u svakodnevne okvire. Na primer: osoba A smatra da partner osobe B ne čini dovoljno za nju/njega koliko ta osoba zaslužuje. Pritom, „ne može da shvati“, zašto osoba B to toleriše. Ali ko smo mi da sudimo o odnosu dvoje ljudi, u ovakvim slučajevima? I da li mi možemo da ulazimo u tuđu suštinu stvarnosti? Koliko smo mi kao posmatrači sposobni da donosimo zaključke na osnovu onoga što vidimo spolja?
Ili jedan otac ne može da razume svog prijatelja koji je takođe otac zašto na taj i taj način vaspitava svoje dete.
Majka ne može da shvati zašto njena ćerka ne veruje u Boga dok je ona tokom celog svog života religiozna i pobožna osoba.
Složićemo se da svi imamo zajedničku osobinu, a to je da gledamo po sebi i prema sebi. Svi imamo tu neku crtu da pokušamo da ubedimo sagovornika kako nešto nije u redu jer mi to ne bismo tako. Jedno je imati stav, a sasvim je drugo smatrati kako je samo taj naš stav ispravan.
Na primer ako volite samo klasičnu muziku, u vašem svetu nema prostora za rep. Dok drugi ljudi misle da je rep najbolja vrsta muzike. I jedni i drugi imaju pravo na svoj izbor i mišljenje, a zašto onda smatrati da je bilo čiji postupak pogrešan? Zar naš um ne treba da bude toliko slobodan da prihvati raznolikost. Da vidi lepotu u izboru koja je omogućena svakom čoveku. Sloboda u mišljenju je prva sloboda koja nam je data po rođenju.
Moglo bi se reći da nam je level kritičnosti veoma visok dok smo, kada je u pitanju samokritičnosti na veoma nezavidnom nivou. Možda zapravo ono što nam se čini lošim, jeste jednostavno nešto što nismo dovoljno dobro sagledali.
Sve su to male stvari, koje nam se čine nevažnim da bismo možda i govorili o njima, ali i atom je mali ali njegova snaga ume biti razarajuća. Da li možemo očekivati da budemo srećni ako stalno nešto stavljamo u kontekst lošeg, neispravnog, ružnog, pa čak i nenormalnog? (Nenormalno je pojam koji često upotrebljavamo za stvari koje ne želimo da prihvatimo.)
Lepota jedinstvenosti leži u njenoj razločitosti
Sigurno je da svako od nas poznaje po nekoga ko je isključio ljude iz svog života jer „ suviše smo različiti“, ali upravo to je umetnost življenja! Otvoriti svoj um, razumeti da su razlike zapravo zajedničke svim ljudima, i da moramo živeti sa tim razlikama. Zamislite kada bismo se družili ili bili okruženi samo ljudima koji dele svaki naš stav, koji imaju isti ukus kao i mi, koji bi se u potpunosti slagali sa nama u svemu. Koliko bismo propustili zatvoreni u jednostranost.
Razlike nas uče da promišljamo, one nas svakodnevno nadograđuju, otvaraju nam neke nove horizonte, podstiču kreativnost. Bez njih ponekad ne bismo mogli ni znati šta je lepo ili dobro, ako uopšte postoji neka maksima po kojoj se današnji čovek vodi.
Ovde se ne radi o tome da treba svako mišljenje usvojiti, ali poslušati i ne osuđivati nečiji izbor. Biti manje arogantan u običnim stvarima, biti manje isključiv, i ako ne možemo baš nešto da razumemo, možemo bar pokušati da shvatimo da je sasvim normalno da neko misli, voli, živi drugačije od nas! Da to nije greh, da naše „ovako treba“ ponekad više preispita sebe, jer čovek kada bi istinski znao kako treba, verovatno je da nikada ne bi ni grešio.
Znati mnoge stvari ne znači biti mudar -Heraklit
Naslovna fotografija preuzeta je sa sajta https://pescanik.net/misljenje-i-moralni-obziri/
