Većina ljudi kada su u pitanju talenti, ideje, snovi, težnje ostaju da tapkaju u mestu. Često se dešava da se ne pokrenu i ne slede ono što ih zove. Sabotiraju se i sve ostaje na nivou maštanja. Ostaju sa uverenjima da nisu dovoljno dobri, da nisu kvalifikovani, stručni, spremni, da možda ipak nije sada najbolje vreme za produktivnost… Spisak je podugačak. U stalnoj su trci da moraju da budu nešto više od onoga što sada jesu kako bi se odvažili i ostvarili svoje zamisli. Nesigurni u sebe i svoje kompetence odlažu mogućnosti, ostajući u tišini i želji da jasno i glasno puste svoj glas, jer ih uporno neki drugi, dominatniji, nadjača.
Čiji glas to čujemo?
O, da, susreli smo se svi sa dobro poznatim zvocanjem u našim glavama. Reč je o našem unutrašnjem glasu koji nas koči i koji na nas deluje destruktivno. Bilo da se radi o profesionalnoj sferi, našim emocijama, fizičkom izgledu, sposobnostima, jednostavno je tu, govori nam anksioznim tonom, sa osnovnog stanovišta samokritike. Glas sumnje u sebe i straha koji je najglasniji kada smo na pragu da iskoračimo u nešto što želimo da stvaramo i kreiramo. Nedostatak sigurnosti i vere u sebe povezan je sa nedostatkom samopuzdanja. Dobra stvar je što, kada je reč o samopuzdanju, možemo tokom celog života da ga razvijamo i to nam je zaista neophodna veština. Problem nastaje kada se naviknemo na taj unutrašnji glas i život provedemo bez iskorišćenih prilika, ostvarenog talenata, osećanja zadovoljstva i ispunjenosti. Začaurimo se u zoni poznatog.
Koncipirani smo tako da imamo unutrašnji glas, sopstveni bezbednosni instikt koji želi da nas sačuva od potencijalnog rizika, neuspeha, bola, emocionalnog pada…Upravo iz tog razloga ne razaznajemo da li je ono što čujemo odraz naše stvarnosti.
Važno je da osvestimo činjenicu da unutrašnji glas nije ono što jesmo, ne predstavlja našu suštinu. Odražava nas ono što smo u talentima i težnjama.
Tara Mor, autorka sjajne knjige „Veliki iskorak“ (Finesa), u istoimenom delu navodi da jednostavno treba da nučimo da živimo sa tim unutrašnjim sumnjičavim glasom, a da ne dozvolimo da nas on koči. Ističe da je bitno da ga čujemo, ali ne i da slušamo njegova upustva. Takođe nam nudi tehnike i vežbe uz koje možemo naučiti upravo to.
Kako se izboriti sa unutrašnjim glasom?
Obeležite i primetite. Osnovna tehnika u borbi sa unutrašnjim glasom od koje sve kreće je upravo to da prepoznate unutrašnjeg kritičara i nazovete ga pravim imenom.
Razdvojite „ja“ od unutrašnjeg kritičara. Suština je u vežbanju uma da unutrašnji glas predstavlja samo glas, da nije primaran i da ga ne integrišete sa svojim suštinskim „ja“.
Stvorite lik koji personifikuje vašeg unutrašnjeg kritičara. Ova tehnika se zasniva na stvaranju lika sa imenom i vizuelnom slikom i na taj način pomažete sebi da ne zaboravite kako unutrašnji glas ne predstavlja vašu suštinu, već samo glas sa sopstvenom ličnošću i patologijom. Tako je lakše razumeti kritičara i izboriti se s njim. Tako možete da u vezi s kritičarem razvijete i osećaj za humor. Ono što govori obično i jeste smešno.
Saosećajno razumevanje motiva unutrašnjeg kritičara. Kada stvorite lik unutrašnjeg glasa, možete ga zamisliti i u mislima upitati šta su motivi njenog/njegovog postupka, čega se najviše plaši. Kada dođete u dodir s korenom kritičarevih namera, odgovorite saosećajno na kritičarev pogrešno zasnovan pokušaj da vas zaštiti – obično od nekog napada, poniženja, izolacije ili neuspeha. Priznajte njegove motive kao legitimne, a zatim dodajte: „Mnogo ti hvala na tvom mišljenju, ali ovo mogu sam/a da rešim.“
Potražite smešnu stranu. Zapitajte se: šta je smešno ili zabavno u onome što vam unutrašnji kritičar trenutno govori?
Uklonite unutrašnjeg kritičara sa scene. Jednostavno suprostavite se svom kritičaru, „odglumite“ kako ga odvodite ili ga zamislite kako odlazi na neko drugo mesto. Tada počnite sa poslom od početka, znajući da ste tu samo vi, bez unutrašnjeg glasa.
Poslužite se pantomimom da sve misli unutrašnjeg kritičara smestite u neku posudu (u šolju, činiju, kutiju). Iznesite tu posudu van prostorije i počnite od početka s poslom, praćeni osećajem da unutrašnji glas nije u istoj prostoriji sa vama.
Zamislite glas koji se gubi u daljini. Obratite pažnju gde imate osećaj da se, fizički, u vašem telu ili oko njega, nalazi unutrašnji glas, pa ga zamislite kako odlazi od vas, gubeći se u daljini.
Zamislite da unutrašnjem kritičaru možete jednostavno da smanjite ton. Zamislite „dugme za jačinu tona“ i okrenite ga na najniži podeok. Sada ste tu samo vi.
Najbitnija stvar jeste da naučimo da čujemo sopstvene misli, glas sumnje u sebe, i da ih prepoznamo kao ono što stvarno jesu, da im ne dozvolimo da umesto nas odlučuju šta da radimo. Sa unutrašnjim glasom budemo na “Ti”, jer je deo naše ličnosti. Umesto borbe nadjačavanja, primenimo tehnike i ohrabrimo se da ostvarimo svoje snove, izrazimo naše darove. Da, moguće je i to je jedini glas koji želim da čujemo.
