Neko vreme nisam otvarala lap top. I već neko vreme mi služi samo kada osetim potrebu da nešto napišem, obeležim, ili da se ispovedim. A sada mislim da je ponovo vreme za to. Nekada mislim da je tamo, u dubini ekrana još jedna zamišljena osoba koja dok tapkam po tastaturi oseća i razume sve isto kao ja, i koja je sve to videla istim očima i osećala istom dušom. Dosta vremena, dosta noći, provele smo zajedno, lutajući nekim drugim putevima ljudskosti, rušile smo društvene i moralne zidove, pa nanovo gradile. Na ovo, novo, pričanje podstaklo me maleno uznemireno srce mog šestogodišnjeg deteta koje me je večeras sa očima punih suza i plačljivim glasom upitalo „mama je l’ možeš ti tako mlada da umreš od nečega?“ Zaćutala sam na čas, a zatim sa gorkom knedlom u grlu odgovorila: „Ne mogu. Nemoj da se sekiraš“. Slagala sam, a istovremeno pomislila: „Naravno da mogu. Život u jednom danu može da stane.“ Kao i svakom obučenom roditelju, pošlo mi je za rukom da zavaram tragove istine, i on je zaspao na levoj strani mojih grudi.
„Kakav sam samo lažov.“- Pomislih. „Ali ne, on još uvek nije „zaslužio“ da saznaje ovakve istine, ima vremena za to.“ Još neko vreme mi je trebalo da ustanem iz kreveta dok su se po glavi motali pređašnji događaji koji su me povezali sa njegovim pitanjem, i pitanjem o smislu samog života.
Setila sam se jedne žene iz banke kojoj obezbeđenje nije dalo da uđe i sedne, iako je zapomagala da ne može da se oslanja na bolesnu nogu, jer im prete kaznom ako je u prostoriji više od dva klijenta. Setila sam se i osećaja svog šoka na nereagovanje čitavog reda ljudi kada je ista žena završivši na šalteru, stala na stepenik gledajući nepremostivu prepreku pred sobom. Prišla sam da pomognem, a ona je počela jako da plače. Ne znam da li je plakala zbog bola, zbog sveta koji nemo posmatra i ćuti, ne pomerajući se sa zauzetog mesta, ili zbog nekih drugih problema, ali ta atmosfera saučesnika u zločinu nad osobom kojoj je trebala pomoć, izazvala je u meni osećaj tuge i nemoći. Stajala sam sa njom, prihvatajući otuđenost čijeg se lica plašim, gledajući kako pred ljudskošću zatvaramo vrata, ne prihvatajući je kao da je prevaziđena stvar koju treba zameniti nečim novim, recimo neosećajem. Zatim su se otvorila vrata banke, i čitav skup ljudi je pohrlio da zauzme još jedno mesto bliže svom cilju, a meni je u glavi odzvanjala samo jedna misao: „nema hendikep žena koju držim pod ruku, već lica ljudi koja malodušno čekaju svoj red.“
Tada sam otvorila neka druga vrata….
Kada bismo malo više obraćali pažnju jedni na druge, imali bismo jedan sasvim korektan i kulturan prostor za život.
Zašto sam se u tom trenutku setila žene iz banke?
Možda zbog sebi svojstvenog pogled na život. Možda zato što mislim da život nije jednoobrazan, okrenut samo ka nama. On se za mene ispoljava najviše prema našem odnosu sa drugima, i večnom vraćanju maksimi „ne čini drugima što ne bi želeo da drugi čine tebi“, ili u ovom slučaju „čini drugima što bi želeo da drugi čine tebi ili za tebe.“ Možda i iz neke pobude da bar na mikronivou menjam ovaj svet. I to je paradigma koja bi trebala voditi svakog pojedinca, ili se bar useliti u naša bića. Da li smo bez saosećanja sposobni da se istinski povežemo sa drugima, i da razumemo kako zaista svet u kojem živimo funkcioniše? Zar saosećanje nije najjači kvalitet ljudskosti neophodan za ostvarenje prirodnih težnji za povezanošću i razumevanjem. Empatija nije nešto što se stiče, ona je urođena dispozicija, potencijal koji se razvija.
Zato sam ujutru prepričala dečaku ovaj događaj, u prilagođenom kontekstu. Bila sam srećna i zahvalna što je upijao svaku reč, i što sam osetila koliko se povezujemo na emotivnom nivou.
A onda sam i ja shvatila, možda je čovekov najveći ulog da svoje postojanje ovekoveči osećajem za postojanje drugog bića. Da otupelost dolazi potiskivanjem istog tog osećaja koji je urođen a koji je zanemaren ili amputiran, otrgnut od modernog čoveka. Da često postajemo emotivne izbeglice samo zato što nam fali malo hrabrosti da se suočimo sa osećajima koji nisu uvek prijatni. Ali sve dok se sa njima srećemo u sebi, transformišući ih u nešto drugo, nešto snažnije, dodirujemo se sa suštinom svog bića. I možda tu cela priča završava… (sa)osećam- dakle postojim!
Ne znam koliko ću trajati, kao da to bilo ko od nas zna, ali jedino što je izvesno, jeste da svaki novi dan može otkriti neko novo lice svrhe naših sopstvenih života.
Uvek s ljubavlju,
Anđela
