“Nikada ne putujem bez svog dnevnika. Nekome će dobro doći da pročita nešto senzacionalno dok putuje vozom” – misao je Oskara Vajlda, genija koji je savršeno poznavao svoju vrednost. Možda je zato tako nedvosmisleno stajao na stranu originalnosti, odbrane različitosti i neponovljivosti svakog ljudskog bića poručivši nam da uvek budemo svoji, jer su svi ostali zauzeti. Zar onda nije upravo dnevnik najoriginalnije književno delo, kao što je i svako književno delo vredno ako počiva na istini svog autora. Dnevnik je autentični zapis u preseku vremena, samim tim i jeste senzacionalan u svojoj suštini, ma kome pripadao, jer svaki život je priča za sebe. Tu je sve ono što smo mi, ili što verujemo da smo u tom trenutku. Onaj zapis kome ćemo se vratiti u nekoj sledećoj tački vremena i imati utisak prepoznavanja svog razvojnog puta.
Slušajući intervju Dijane Đoković dok priča o svom sinu, o odrastanju i vaspitavanju šampiona, posebno sam pažljivo ispratila deo o prvom velikom odvajanju Novaka od porodice i načinima savladavanja te praznine i pukotine do tada bezbrižnog detinjstva. Savet sinu bio je pisanje dnevnika – sveske u koju staje naša ispovest od tuge, boli, strahova. Taj skup zapisa koji čuva teret osećanja koja nas muče, i magijski ih pretvara u iskustva, saznanja, čineći naše biće rasterećenijim i tako osetljivim za novu radost. Novak i danas piše svoj dnevnik – da li je to jedna od njegovih tajni uspeha?Ta svesna introspekcija koja je i materijal za tumačenje mnogo širih slika, razvojnih puteva svojih protivnika na terenu, okolnosti u kojima je padao ili ustajao, preporođen.
Ne znam da li ste i sami pisali dnevnik kao dete, možda još i danas pišete. Ja sam imala periode kad jesam i fascinantno mi je da su te beleške u kojima sam pisala o svojim željama i snovima, zaista dobile svoj trenutak ili kontinuitet u stvarnosti. Izgleda da su se manifestovale upravo snagom zapisa! Kao da je to moje pisanje prizvalo neku magiju. Čini mi se da sam u neku ruku popunila svojevrsni “formular” svojih želja koje je neko odozgo pročitao, overio i stavio u dalji plan mog života.
Onda sam krenula sa afirmacijima, kupovala najlepše sveske i ukrašavala ih na svoj dečiji način, cvetovima, leptirima, malim crtežima koji su za mene tada bili važni. Dok sam ispunjavala stranice lepim mislima zahvalnosti i sreće, crteži su dolazili usput, ali kao dragoceni produžetak vere u ispunjenje želja, kao bacanje magičnog praha po tim zapisima koji čuda pretvara u realnost.
Tako su nastajale sveske koje sam zvala Moji cvetni zapisi. Možda je to upravo ono što je i Frida Kalo radila kad kaže – crtam cveće da ne bi uvenulo… tako i ja, pišem uz cveće da ne bi uvenula moja sreća proživljenih trenutaka, da bih tuge i strahove pretvorila u saznanja, iskustva. Pišem o budućim životima a sama pomisao na njih budi u meni drhtavu radost i čežnju. Presujem svoje uspomene poput botaničara zaljubljenog u svoje biljke, sušim ih i darujem im novi život, novi sjaj i lepotu proživljenog. One me podsećaju da sve prolazi, ali ostaje suština koju samo srcem možemo videti.
Ohrabrujem te da pišeš, kreni slobodno na taj put u središte sebe, igraj se sa putanjama do svoje istine, kreiraj sopstvene pejzaže unutrašnjeg sveta, boji to na svoj način, otkrij lepotu pretvaranja svog iskustva u novu lepotu, u novi cvet koji izrasta tu gde je pucala pusta zemlja u vremenu velikih suša i stradanja…
Fotografija: Pinterest
