“Some of the world’s greatest feats were accomplished by people not smart enough to know they were impossible.“
Imperativ nemogućeg pojavljuje se kao način otkrovljenja puta do rešenja. Baš kao što kaže citat: “Coincidence is Gods way of remaining anonymous”, tako se i iza nemogućeg krije neka viša sila koja ima za cilj da nas pospe valom osnaživanja ne bi li mogli naše borbe da završimo podvigom.
Ne postoji oblast u koje nemoguće nije zašlo – iz naučnih krugova u prirodne predele pa sve do srca i kostiju živih ljudskih bića. Ono je sklupčano tamo gde je neophodno da se izrodi nešto sasvim originalno. Po prvi put skrojeno. Bez obzira na stanište, materijal, oblik i materiju. Tako se jedno nemoguće sklupčalo u nepostojećim rukama i nogama jedne duše rođene pod viktorijanskim nebom sa željom za četkicom i belim platnom. Šta je bilo njeno nemoguće? Zavirimo zajedno….
Sarini počeci…
Sarah Biffen umetnica koje je slikala u prvoj četvrtini devetnaestog veka, rođena je 1784. godine u Engleskoj, bez ruku i samo tragova nogu. Njen hendikep je nije zaustavio u učenju i čitanju, pa je kasnije i počela pisati koristeći usta. Rođena je siromašnoj porodici, a da bi sprečila da postane teret, naučila je sebe da šije i piše, koristeći usta, pre svoje desete godine. U ranim tinejdžerskim godinama napustila je svoju kuću i pridružila se cirkusu, gde su je prozvali „čudo bez udova“ i u kome je počela da koristi svoj talenat za slikanje, koji je privlačio mnogo pogleda. Zahvaljujući nekim od tih pogleda Sarina karijera kao slikarke počinje da se ostvaruje…
Život umetnika bez ruku i nogu
Sarin talenat je obuhvatao slikanje minijaturnih slika i akvarela. Njen talenat bio je zapanjujući za sve koji su gledali kako jedan umetnik bez ruku i nogu stvara umetnička dela izuzetne lepote, pa je uzeta pod okrilje grofa od Mortona, koji joj je omogućio dodatnu umetničku obuku i upoznao je sa pokroviteljima portretnih minijatura, uključujući i članove kraljevske porodice.
Sara je počela da hoda stepenicama uspeha i nizala svoja postignuća postavši simbol upornosti i snage. Postala je profesionalna minijaturistkinja i radila je za Džordža IV, Vilijama IV i Kraljicu Viktoriju. Njene slike našle su se i pod okriljem izložbe od strane Kraljevske akademije. Dobila je srebrnu medalju od Društva umetnosti 1821. godine, te je od te godine redovno počela izlagati svoje radove na Kraljevskoj akademiji umetnosti, otvorivši i svoj studio u Londonu.
Opisana je kao: “… žena teškog izgleda; nosila je turban i uvek je sedela na sofi. Četkica joj je bila pričvršćena za veliki napuhani rukav koji je pokrivao kratki panj gornjeg dela ruke. Popravila je i uklonila četkicu za boje zubima, kada je bilo potrebno da opere četkicu. Prilikom slikanja nagnula je desno rame napred, skoro dodirujući sto. Ona je izjavila da smatra da je za slikanje imala prednost od onih koji su imali ruke, jer je sigurno bilo lakše slikati kratkom četkom nego dugim štapom!”
Dani nakon karijere
Sarah se kasnije udala za Villiama S. Wright-a 1824. godine, ali je njihov brak završio neuspehom. Nakon što se preselila u Liverpul, njen rad je postepeno izlazio iz mode, a i sposobnost slikanja ju je napuštala, kako je počela stariti. Međutim nastavila slikati i u svojim poslednjim danima. Kontrola mišića u njenim ustima i vratu biva sve manja. U svojim poslednjim godinama izdržavana je od penzije koju joj je pružala kraljica i sredstava koja su donirana od strane njenih prijatelja i kolega.
Nacionalna galerija Škotske za njen autoportret ima sledeće reči: “This remarkable self-portrait reveals something of Sarah’s dignity and strong character, as well as showing the determination and skill of a woman who rose from being a side-show exhibit to a celebrated royal portrait painter.”
Nije nemoguće to koje za rezultat ima nepostojeće rešenje, već je nemoguće upravo ono koje ga stvara. Na taj način, oni koji prvi prolaze kroz neotkriveni put do stanice rešenja, prave korake i utabane staze za one čiji pogled se nalazi daleko od njihovih ispunjenih sanjarenja i mogućnosti. Oni usmeravaju poglede drugih ljudi ka ostvarenju.
Bilo da je belo platno koje teži da se oboji, beli papir koji teži da bude ižvrljan ili neki drugi oblik umetnosti. Ono će postati slika, postaće knjiga i postaće uspeh upravo od strane onih koji nose zrno nemogućeg u sebi…
Onda zapravo možemo da priznamo da sve ono što želimo jeste moguće, dok se ne ustanovi da je nemoguće, a ne obrnuto, da je nešto nemoguće pa biva priznato da je zapravo moguće! Promenimo razgovor o (ne)mogućem, baš kao što je i Sara Biffin.
Svakim novim portretom Sara je zapravo slikala najbolju verziju sebe, diktirala svoje sposobnosti i otkrivala paletu šarenolikih mogućnosti…
“What we can or cannot do, what we consider possible or impossible, is rarely a function of our true capability. It is more likely a function of our beliefs about who we are.“
S originalnošću, Katarina
Moj prethodni tekst: Suncokret – Realnost okrenuta ka suncu – možeš pročitati ovde.
