“We are all golden sunflowers inside.”
Kako živi jedan suncokret? Sa glavicom uvek okrenutom ka suncu, možemo zamisliti da je uvek spokojan. Ušuškan. Utopljen. Da je pronašao svoj dom šćućuren među poljanama sa jedva vidljivom transparetnom granicom, provetrene letnjim povetarcima i da uživa svakodnevno okupan sunčevim zracima… Možemo da napravimo paralelu između života jednog suncokreta i života jednog čoveka, kako bismo na kraju uvideli da pukim posmatranjem ove letnje žeženozlatne biljke ima štošta što možemo spoznati i preneti na naše dane obojane istom sunčevom životnom bojom.
Sunce na zemlji
Ima nešto u tom cvetu što se pretvara u sunce i korača ovozemaljskim tlom, zar ne? Možemo li ostati upotpunosti ravnodušni nakon pogleda na ravnice ukrašene jarkom žutom bojom i suncokrete što se drže za ruke. Možda su oni samo zagrljaj Boga što ima moć da nas utopli pogledom. Ili predstavnik lojalnosti jedne davno izgubljene ljubavi..
Legenda o ovom cvetu odvodi nas pod grčko nebo ispod kog su svoje dane provodili Apolon i Klitija od kojih potiče i objašnjenje zašto se suncokreti okreću prema suncu. Prema legendi Klitija je bila nimfa koja je obožavala Apolona, boga svetlosti. U početku joj je uzvraćao ljubav, ali se ubrzo zaljubio u drugu ženu zvanu Leucothoe. Zbog njene ljubomore, Kliti je za vezu Apolona i Leucothoe njenom ocu pa on ju je kaznio tako što ju je sahranio živu. U ljutnji, Apolon je pretvorio Klitiju u cvet, ali čak i u obliku cveća ona ga je i dalje volela i provodila bi dane gledajući ga dok pomera sunce po nebu u svojim kočijama, baš kao što se i suncokreti kreću ka suncu.
Suncokret je svoje boje rasuo po mnogim kulturama, pa tako upravo u grčkoj kuluturi se zbog mita o Apolonu i Klitiji vezuje za lojalnosti i divljenje, dok se u Kini povezuje sa srećom, vitalnošću i dugim životom, a pak u nekoj trećoj kulturi simolizuje žetvu, izdašnost i zalihe jer obezbeđuje seme, pigment…
Za suncokret se veruje da je i matematičko čudo s obzirom na to da svako seme unutar suncokreta prati Fibončijev niz (1, 2, 3, 5, 8, 13, 21…) iliti svaki broj u nizu je zbir prethodna dva broja. Spirale koje se nalaze središtu cveta su generisane od ovog niza, a dve serije krivulja se odmotavaju u suprotnim smerovima – počinju u centru i završavaju kod latica, na taj način se lepota suncokreta prožima i u naučnim krugovima.
Njegova žuta boja povlači sa sobom vitalnost, inteligenciju i sreću. Žuta boja takođe tradicionalno simbolizuje prijateljstvo. Zbog njihove povezanosti sa suncem, suncokreti simbolizuju obožavanje i vernost u različitim religijama. Tako u našim baštama i njivama obitava cvet koji prema duhovnom značenju simbolizuje želju za traženjem svetlosti i istine.
“Like a single sunbeam on a warm summer day, there is an exuberance and brilliance in a sunflower.”
Kada on pogne glavu
Može nam se činiti da je suncokret tužan onda kada polako počinje da spušta svoju glavu čim i sunce počinje hodati na prstima i napuštati ovozemaljsko nebo. Ipak ima tu malo i istine, jer kada i iz našeg života neka svetlost počinje da tinja i da se gasi i mi lako možemo da pognemo svoja ramena i da se prepustimo tom trenutku bremenitim nedostatkom onoga što je malopre u njemu disalo i živelo. Onda se i mi baš kao i suncokret nakrivimo i zaboravimo na toplinu i sreću koja je prožeta našim nitima života, jer je balans šapnuo našoj duši da je došao čas da osetimo setu, a sreću nakratko ostavimo sa strane.
I upravo je balans šaptač i suncu kada ono da rastegli svoje duge zlatne zrake i sa stolicom ispod miške, na koju je do malopre sedelo, počne obasjavati neka tuđa neba, a da naše suncokrete natera da pognu glavu i osete šta je to mrak. Igra svetlosti i tame večiti je repertoar na bini tih suncokretom načičkanih njiva…
Utom možemo shvatiti da je i u našim životima prisutan ponekada mrak, a ponekada svetlost i da su oni večiti igrači u ovoj predstavi zvanoj život. Pa onda uz tu spoznaju i kada mine onaj tren bremenit tugom možemo shvatiti da i kada pognemo glavom možemo i dalje čvrsto stojati na nogama jer se naša stolica baš kao i ona sunčeva popela na jedan stepenik više i ukazala nam da je blagoslov plod nekog grubog sata oko kazaljke, što ne zna dugo da traje.
Onda kada suncokret pogne glavu hoda po putu čije je kranje odredište upravo sunce, jer ukoliko bi stalno držao glavu uspravno postojali bi neki vidici koje ne bi uočio, leptira kojeg ne bi primetio, kišu koju ne bi osetio… a potom i sreću koju u većoj meri ne bi cenio. Zbori nam da nam nije potrebno dvadesetčetvoročasovno sunce u našoj realnosti da bi i mi hodali uspravne glave i širokog osmeha.
„U tužnom oku suncokreta,
što nemo prati neba bludnje,
tu su sve žeđi ovog sveta,
sva nespokojstva i sve žudnje.
***
Te tužne oči suncokreta
u mom su srcu otvorene –
Ali su sunca nakraj sveta,
i tiho slaze mrak i sene.” – Jovan Dučić
Realnost okrenuta ka suncu
Prvo što pomislim kada ugledam te u nedogled rasprostranjene i bogate suncokretne ravnice jeste radost. Taj kontrast plavog neba i žutog cveta ne ostavlja meko srce ravnodušnim. Onda se veoma lako i zapitam: Kako li onda izgleda život jednog suncokreta što nam maše dok pravi krug oko sunca na kratkoj letnjoj pozornici? I kako ja mogu čari takvog kratkotrajnog i radosnog života da primenim u svojim krugovima oko sunca? Suncokret me je naučio da iako se kratko pojavljuje, samo preko leta, nije tužan jer se njegova pojava rasprostire i mnogo nakon njegovog žutog cveta – kroz seme, kroz lišće, kroz stabljiku. Da nije cvet taj koji čini biljku već i njena primena, pojava, blagostanje i delotvornost. Može postojati biljka koja duže živi na ovome svetu, a nemati te njegove čari da obasja nečije dane.
Da i kada pognem glavu ja ustvari za sebe onda činim dobro, priznajem sebi teškoće i biram da ih ne ignorišem znajući da će sunce ponovo obasjati moje obraze i da ta bremenitost i perod mraka ima svoj kraj. Umesto da hodam uspravne glave ne znajući kuda idem od isrcpljenosti za uveravanjem sebe da sam jaka na taj način, mogu posesti sa svojim dilemama i lakše koračati dalje. Da mogu da budem i najlepša i najprimetnija biljka na svetu a nekome da ne izmamim osmeh, jer to nema nikakve veze sa mojom pojavom. Da nekome jarka žuta boja neće biti razlog za sreću. Da dozvolim da me sunce obasja, umesto da sebi uskratim svetlost misleći da nisam dovoljno dobra. Svetlost je baš tu ispred mene, spremna da mi pokaže blještavu realnost. Moju blještavu realnost okrenutu ka suncu.
Štošta se lekcija skrilo među načičkanim stabljikama suncokreta, zato ću podeliti još jednu koja me je privukla da pažljivo prisluškujem njihovo lelujanje na vetru i šaputanja što dopiru sa njiva. Onaj suncokret koji mi je šapnuo sve ove lekcije bio je sam. Udaljen od svojih saputnika, nedaleko od njive, njegovo je seme proklijalo između dva reda betona. Ovaj suncokret mi je šapnuo da ma gde se nalazila u bilo kom trenutku u svome životu, ja mogu da se uzdignem iznad trenutnih okolnosti i živim realnost okrenutu ka suncu.
I onda kada pored mene nema mojih, onda kada sam okružena nepoznatim tlom, onda kada me promena plaši, kada se snovi gomilaju i onda kada nema sunca. Onda kada se čini nemoguće i da iz betona iznikne blještavi suncokret. I da jesam vredna svojih snova, svojih želja i sveta kojeg sa dobrostivim srcem gradim, da kako koračam stazom odraslih ne zaboravim na svoje dečije snove, ushićenja i treptaja srca pri strastima koje me privlače.
Uspravna kao suncokret, okrećem svoju glavu ka realnosti okrenutu suncem baš kao što mi je došaputao taj suncokret koji sada više nije sam, jer ima saputnika koji je poslušao njegovu poruku i preneo je upravo i tebi. A ako dovoljno načuljiš uši da i tebi po koji suncokret šapne neku tajnu, učinićeš da njegovi dani provedeni okružen čvrstim tlom umesto mekanom zemljom, budu okupani vrednošću. Pa će tako cvet po cvet, suncokret po suncokret naći svoje mesto ispod letnjeg sparnog neba i okrenuti svoju glavu ka bašti sopstvene svetlosti.
If you look the right way, you can see that the whole world is a garden. – Frances Hodgson Burnett
S originalnošću, Katarina
Moj prethodni tekst – Sekunda – putujući podsetnik u službi krajnosti, možeš pročitati ovde.
