Jedna od meni posebno dragih putanja u detinjstvo jeste kroz misao o omiljenom pesniku, zapravo pesnicima. Tom se stazom korača linijom sećanja koja bude osećaj razigranosti, slobode i bezbrižnog pevušenja omiljenih stihova dok se spremamo za školu ili čas modernog baleta. Učenje stihova i poseban ponos dok ih sutradan recitujemo svojoj najdražoj učiteljici koja blista od sreće i daje nam peticu zbog koje hitamo kući jedva čekajući da je podelimo sa mamom, tatom i bakom. Od tog deljenja sa porodicom petica nekako naraste. Nije to više obična brojka, to je mera radosti u koju staje sav naš trud, beskrajno ponavljanje stihova čiju lepotu više osećamo nego razumemo. Tu staje ponos što smo pred čitavim razredom bili uspešni, što smo pokrenuli talas sreće i zahvalnosti kod onih koji nas vole. Te stihove pamtimo zauvek.
Da li ste imali priliku i da upoznate svog dragog pisca? Koja je to sreća, makar to značilo upoznavanje Ršuma sa mojih trideset! Za vreme mog odrastanja nije bilo često gostovanje pesnika i pisaca za decu. To je bilo vreme dečijih časopisa i Boba Živkovića kao dežurnog krivca za rađanje mnogih ljubavi prema poeziji. Tako je Bob umilostivio mnoge ale i čudovišta ispala iz duhovitih pesama omiljenih pesnika. Te ale mog detinjstva zagrejale su me svojim vatrenim dahom toliko da i sada osećam živi plamen u svom srcu. Svoju ljubav prema pesmi negovala sam vrlo posvećeno, gotovo pobožno. Ršum, Mika Antić i Duško Radović bili su moji heroji, božanstva koja su treperila negde između jave i sna, tako sam ih doživljavala, kao stvarno-nestvarna bića. Kao svoje. Osim što sam sa oduševljenjem čitala njihove pesme, kad god sam mogla, sekla sam sličice koje su me asocirale na njih, sakupljlala ih predano u posebnu kutijicu – kovčeg dragocenosti – tako sam je zvala. Kasnije sam od tih sličica i stihova sa društvom iz škole pravila zidne novine. U obzir su dolazile i stare čestike koje smo nalazile sa drugaricom u kući njene bake i krišom uzimale da ulepšamo svoje kolaž za učionicu. Eto, tako smo mi voleli pesnike, ale, knjige, zimu, raspust, more, školsku klupu, učiteljicu, simpatiju, mamu, tatu, sestru, brata…
Verujem da su pesme za decu predivan način za negu lepih i uzvišenih osećanja dece ka svetu, ka sebi. Poezija je obično prvi susret deteta i lepe pisane reči, takve koja i gvozdena vrata otvara, koja daje čaroliju našem postojanju. Pesma je začetak dečijeg razmišljanja o svetu, kroz nju se upoznaje toplina emocija. Lepi stihovi će pripremiti dete za mnoge situacije, za onu posebno važnu, kada dobije brata ili seku, recimo. Probudiće osećaj snažne ljubavi za prirodu i odgovornosti čoveka za nju. Kroz lepe stihove dete može sagledati sebe u budućnosti, kao malog istraživača, pustolova, učitelja, veterinara. Pesme su staza do spoznaje sveta mašte, neobičnog gledanja na stvari, ljude i pojave. Ta zanimljiva promena perspektive po kojoj su neki pesnici za decu poznati, najbolje rezonira sa otvorenim dečijim umom, i izoštrava taj neobični ugao posmatranja pa dete i samo postaje inteligentnije, kreativnije, prepoznaje humor i samo postaje duhovitije.
U knjigama šta se krije?
Tu su čuda, misterije!
Tu su zvezde u beskraju,
Ljubavi što večno traju.
Knjige kriju bića moćna,
Čudovišta strašna, noćna.
Ale, vile i zmajeve,
I početke i krajeve.
Od čitanja krila niču,
Samo uđi ti u priču.
Stalno čitaj, bićeš spreman
Da ukrotiš svaku neman!
Irena Rangelov
Tokom čitave osnovne i srednje škole bila sam recitator, pamtim i svoje učešće na republičkoj smotri u Valjevu. Danas sam u ulozi mentora, žirija, nekog ko svim srcem bodri decu u ljubavi za pesmu, pesnike i knjigu. Smatram da su upravo takmičenja recitatora sjajno mesto za to. Sam odabir pesme je avantura koja otkriva mnogo toga, osim što ulazimo dublje u predivni svet poezije, učimo nešto novo, saznajemo o sebi kroz reakciju na određenu pesmu. Vežbamo scenski nastup, sokolimo se pred publikom, upoznajemo pesnike, drugare. I sami dobijamo želju da napišemo neki stih. Takmičenje recitatora je slavljenje poezije, oda radosti i moćno oružje protiv rutine, jer tu čujemo stihove koji se ne rade u školi. Osim toga, takmičenja su spona dece i učitelja sa bibliotekama. Tada se podgreje magija biblioteke, vrati se spoznaja da su to riznice dragocenosti ljudskog raspevanog duha. Miris knjige, tišina biblioteke, prelepa ilustracija, duhovita i neobična pesma koja čeka baš tebe… Dođi u biblioteku, pronađi pesmu, nauči je i podeli sa svetom, možda baš na takmičenju recitatora! Velike su šanse da tako upoznaš i omiljenog pisca lično!
Naslovna fotografija: Unsplash
