U Velikoj Britaniji, u malom gradu Šorpšajeru pesnikinja Debora Alma je otvorila jedinstvenu apoteku u kojoj izdaje stihove za lečenje na recept. Oduvek sam verovala da poezija leči dušu i otvaranje ove predivne apoteke me iskreno oduševilo. Volela bih da se jedna apoteka otvori i kod nas. Da ljudi mogu da kupuju poeziju na komad i da svakodnveno terapijski bar jednom nedeljno pročitaju po pesmu. Zamislite kako ulazite u apoteku, dajete recept i dobijete kapsule u nekoj islikanoj ručno napravljenoj kutiji, u kojoj kada je otvorite pronađete papirić sa sledećim stihovima:
“Kaži mi, kada bih te jednog dana zgrabio
i stopalo ti poljubio, ne bi li posle toga malo hramala
u strahu da mi poljubac ne zgnječiš.”
– Nikita Stanesku –
Tako su nam potrebne apoteke u kojima bi dobijali stihove umesto lekova, i to u vremenu u kojem poezija baš i nije popularna za čitanje. Kada pogledate naslove u knjižari stiče se utisak da poezija nije više moderna, skoro i da se ne prodaje. Dobro, ako mislite drugačije, recite mi, recite mi… Koliko knjiga poezije imate na policama u vašoj kućnoj biblioteci? Molim vas odgovorite mi iskreno, dve, tri, šest… Kada ste poslednji put kupili knjigu poezije? Možete li da nabrojite pet omiljenih pesnika novije generacije? Da li znate koje knjige peozije su najčitanije u lokalnoj biblioteci a koje u svetu? Kako se zovu najkraće pesme na planeti? Ko su prve srpske pesnikinje? Kada ste poslednji put naučili stihove jedne lepe poeme ili iste recitovali?
Poezija je morate priznati zanemarena, nepravedno zanemarena. Uskraćujemo sebi da je volimo, da u njoj uživamo i da se rastapamo od lepote. A poezija je tako lepa, pogledajte!
“Njeno telo ima oblik mojih ruku,
Ona je boje mojih očiju,
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u nebo.
Ona ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam.” -Pol Elijar, Zaljubljena-
“Ruke su dvije molitve što ištu svoje nebo
To su dvije prijetnje što traže svoga boga.
One su dva druga što često idu u raskorak
Ruke su dva duga pitanja koja
Nemaju kome da se
Povjere. ” -Mak Dizdar, Ruke tvoje i moje –
“No one else, Love, will sleep in my dreams. You will go,
we will go together, over the waters of time.
No one else will travel through the shadows with me,
only you, evergreen, ever sun, ever moon. ” – Pablo Neruda, Sonnet LXXXI –
“Na tvom radnom stolu uvek je pored tebe bila
mala Botičelijeva Venera.
Podignut sa neispisanog lista,
tvoj pogled – koji traži i umoran –
tonuo je neosetno u plavu prozračnost
njenih očiju
kao u dolazeći talas nepreplivanog mora.
Nestajao si. Odahnuo bi.
I ka meni se okretao
obnovljen. “-Jelisaveta Bagrijana, Koliko beše sunčanih dana-
“Mnoge smo i mnogo voljeli
na ovoj šarenoj cesti, al tek usput, na cesti.
Ravnodušne, po dvoje, u ciničnoj postelji
Stizale su nas mučne radio-vijesti. “-Antun Šoljan, Mnoge smo i mnoge voljeli-
“Dosada je glodala tišinu,
vatra se jarcala u kaminu.
A ona je pričala o svojoj mački
i o ludnici u diskiću
i o nekom crnom mladiću
koji ima kola
i deset milijuna na knjižici. I meni je sad stvarno sve bilo jasno
i rekao sam djevojčici
Pa to je krasno, to je zaista krasno…”-Enes Kišević,Pa to je krasno-
Zar nije divno jednom nedeljno odvojiti samo deset minuta za čitanje poezije. Poezija jako prija. Ona deluje umirujuće i budi osećaj sklada. Kada sam poslednji put bila u Parizu bila sam na nekoliko časova “art-thérapie”, sjajno sam na njima probudila svoje zaboravljene veštine i potencijale. Francuzi čvrsto veruju da “l’art guérit le coeur, l’art engendre le bonheur”. U Francuskoj kao i u Italiji skoro svaki vid medikamentoznog lečenja nekih psihičkih ili psihosomatskih smetnji prati i “art-thérapie”. Klijenti koji su na terapiji se bave vajarstvom, slikarstvom, glumom, pisanjem, imaju zadatke da odgledaju neke filmove koji se bave određenim tematskim oblastima vezano za njihovee probleme, uključuju se i članovi porodice koji im pružaju podršku u procesima izražavanja kreativnosti i umetničkog stvaralaštva, svi zajedno posećuju pozorište, muzeje, operu, balet… Šire svoje vidike, bogate svoju informisanost, otkrivaju nove sadržaje koji im omogućavaju da vreme i svoje aktivnosti usmeravaju za sopstvenu dobrobit. Ljudima koji imaju neki oblik problema jeste potrebna podrška i aktivnost koja će umirujuće delovati na njih, smanjivati stres i napetost. Medijacija i joga se uveliko koriste u psihoterapiji kao metoda jačanja strpljenja i održavanja ravnoteže. Kod nas je rediteljka Aleksandra Jelić postigla sjajne rezultate radeći sa osobama koje su izvršile krivična dela i koje su na izdržavanju zatvorske kazne. Ona je ušla u naše kazneno popravne ustanove, i pružila kroz umetnički rad podršku u prevaspitavanju zatvorenika. Kako je sama istakla u jednom od intervjua “Moć igre je čudesna. Procesi koji se odvijaju u našim radionicama su neponovljivi, a i mi se kroz njih menjamo”. Aleksandra je za one čitaoce kojima je manje poznato odradila sjajne predstave sa ljudima koji su na izdržavanju zatvorske kazne, tako što su oni sami učestvovali kao glumci u njima. Na taj način unela je slobodu tamo gde je sloboda najugroženija u institucijama zatvorenog tipa.
Ljudi koji imaju talenat da prepoznaju lepotu stvaralaštva, i da iskreno uživaju u umetničkim delima imaju veće mogućnosti da u životu unesu nove nijanse radosti i osnaživanja svojih kapaciteta. Mnogi samostalno stvaraju i uče ali se mali broj njih odluči da javno pokaže svoja dela. Neki nemaju prilike da to urade a neki ne žele jer u društvu u kojem žive podležu socijalnom etiketiranju i važe za ljude “psihički bolesne” ili za ljude “sa kojima nešto nije u redu”, zbog čega se ne uključuju u zajednicu u većoj meri i izbegavaju pokušaje izlaska iz “svojih malih svetova” u kojima se osećaju dobro. Boje se da ne budu ismevani i ne dožive neuspehe koje bi teško podneli. Verujem da je sve to imala u vidu sjajna Debora Alma koja je otvorila apoteku u kojoj rekla sam na početku teksta izdaje na recepte umesto lekova poeziju. Sa njom sam stupila u kontakt putem društvenih mreža i sada pratim njen rad koji je tako inspirativan i originalan. Neverovatno je koliko je talentovana, autentična i moćna da pruži nadu svima kojima je potrebna. Njen rad možete da pratite na fb stranici “Emergency Poet & PoetryPharmacy” i informišete se o događajima i radionicama koje ona osmišljava.
Kada sam rekla Debori da su skoro svi mediji u Srbiji pisali o njoj jako se obradovala, nije znala da je vest o njenom radu stigla do Srbije. Ona radi na novom projektu uređivanja antologijske poezije i jako je preopterećena zbog toga. Saznanje da se i mi u Srbiji upoznajemo sa njenim radom je veoma obradovalo i poboljšalo joj raspoloženje.
“I am amazed and delighted that the beautiful country of Serbia has responded so kindly to the idea of a Poetry Pharmacy.
I guess it’s a little good news and light at a dark time!”
– Deborah Alma –
Poslala mi je fotografije koje će pratiti ovaj tekst kako bi mogli da vidite detaljnije kako izgledaju njena apoteka i njene radionice.
Njen rad je tako postao prepoznatljiv, i ljudi iz celog sveta mogu da se leče poezijom zahvaljujući njoj zar to nije tako magično.
Ukoliko neko od vas bude putovao za Britaniju sada će znati gde može kupiti poeziju za svoju dušu. Za sve čitaoce koji nemaju prilike da putuju topla preporuka da u svoju svakodnevnicu uvrste čitanje poezije i oplemene svoja osećanja jer poezija je oduvek lako nalazila mesto uz ljubav u svakoj osobi koja joj dopusti da se stihovi uliju u njen život. Poezija je toplo, emotivno bogato književno delo, za njeno čitanje ne treba puno vremena. Poezija nije zahtevna, njoj se jednostavno lako možete prepustiti. Šetnja kroz stihove je prava čarolija u kojoj se iskreno uživa, pa ću vođena tom mišlju stihovima Konstantina Simonova i završiti ovaj tekst.
“…Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu,
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.”
