Ljudski rod je i pokretač i svedok stalnih promena. Društvenih, političkih, ekonomskih, socijalnih. Menjaju se trendovi, stilovi, uslovi i okolnosti, a samo jedno uvek ostaje isto, sistem. U njemu živimo, u njemu smo uvek živeli, i to je prosto neupitno. A sistem, kao i svaki sistem, ima samo jednu tendenciju: moć. Kako bi se ta moć mogla održati, ona mora biti mudra i prihvatljiva narodu, a šta je narodu draže nego “hleba i igara”.
Sistem te laže, ili možda sami sebe lažemo?
Kao i sistem, čovek je takođe u svojoj biti uvek isti, sa manjim ili većim modifikacijama koje mu nameće epoha u kojoj živi. Međutim, od hleba i igara često promenimo pravac, pa nam je više stalo do igara nego do sopstvenih života. Čovečanstvo se vekovima borilo za slobodu, od robovskih ustanaka do velikih revolucija, ali pitanje slobode uvek ostaje nerazjašnjeno do kraja. Pitanje slobode u ovom našem 21. veku, više je individualna stvar, jer smo danas naizgled, svi slobodni, ali podvlačimo, naizgled.
Ako pogledamo unazad, videćemo šta je sve briljantni ljudski um osmislio i ostvario. Napredak civilizacije, osim progresa u tehničkom smislu, odnosi se i na napredak svesti. Ali koliko je naša svest zaista napredovala ako se i dalje međusobno mrzimo, vodimo ratove, beskonačno i besmisleno delimo? Delimo se na boju kože, na religiju, na seksualno opredeljenje, delimo se, razdvajamo i umiremo kroz celu ljudsku istoriju, a zarad čega? I znate šta je najinteresantnije? Uvek se pitamo zašto a uvek smo u istom sosu.
Ako pitamo bilo kog čoveka, koji se iste te stvari pitao, a pitali smo se gotovo svi, uglavnom ćemo dobiti isti odgovor: “kriv je sistem u kojem živimo.”
Ali, uvek ono ali. Da li je kriv sistem, ili smo sami krivci? Kako je moguće da ako smo svesni svega ništa ne preduzimamo, već slepo sledimo one koji nas vode, kao što stado sledi svog pastira.
Maksimiziranje profita iznad života
Primera kako pred očiglednim stvarima zatvaramo oči, ima mnogo.
Recimo, u Americi je Benet Omalu, forenzičar patolog, 2005. godine ustanovio CTE (Chronic Traumatic Encephalopathy). Naime, reč je o ozbiljnom oštećenju kognitivnih sposobnosti koje se javlja usled udara zadobijenih u glavu tokom igre. Pa tako, pošto se radi o najpopularnijem sportu u Americi, o američkom fudbalu, mukotrpni rad ovog doktora urodio je plodom tek 2009. godine, i to zahvaljujući samo njegovoj borbi i upornosti. Zašto? Stvar je vrlo jednostavna.
Prvo: kako mislite da jedna tako profitabilna stvar, kao što je fudbal, koja obrne 12 milijardi dolara godišnje, prestane da postoji “samo” zbog tamo nekih slučajeva gde su igrači umirali?
Pod dva: kako masi oduzeti ono za šta na neki način živi? Kako ukinuti jednu vrstu umetnosti zbog nekolicine ljudi koji su stradali i koji su tek u opasnosti da stradaju? Pa zar nisu još stari Grci govorili o opštem dobru? A da bi opšte dobro bilo opšte ono zahteva žrtve. Da. To bi tako bilo sa stanovišta sistema.
Ali mi zaboravljamo da smo mi ti koji su stvorili sistem. Zaboravljamo da kada kažemo: “ja kao pojedinac ne mogu nista da promenim”, zapravo sami sebi pišemo propast. Kada bi svaki pojedinac rekao: “menjam svet”, više ne bi bio sam, i ne bi bio samo Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama. I nije reč o promeni fizičkog sveta, vec o promeni našeg unutrašnjeg sveta. Tek sa promenama u svesti menjamo i svet izvan i oko nas. Svaki pojedinac treba biti pre svega svestan! Svestan toga da “Ja” zaista menja svet, samo ako to Ja ima volju da ga promeni.
