Znate onu izreku – Ako vam sreća još uvek nije pokucala, napravite vrata! Šta ako sreća posećuje one koji su spremni da se malo i potrude oko nje i nekako je prizovu u svoj život? Možda uspevaju oni koji znaju kako da “smeste” svojoj sreći, onako, šmekerski, simpatično, pa im se ona osmehne. Jesu li to oni koji se otvore za nju, a zatvore za sve što ona nije? Tu, priznaćete, vrata mogu da imaju ključnu ulogu.
Nema uspešnog posla od brige i čekanja. Od nas zavisi da li ćemo stvoriti okolnosti povoljne za oglašavanje sreće. Dakle, mi smo taj dizajner, kreator i umetnik? Uglavnom, da. Pa zašto onda ne bismo za početak osmislili upravo svoja vrata za kucanje srećne ruke sudbine?
To znači da ćemo najpre osmisliti od kog materijala treba da budu. Da li su to masivna vrata od mahagonija koja deluju čvrsto i sugurno… Ili vrata sa mnogo sigurnosnih mehanizama? Razmislite, neće li baš to oterati sreću s našeg praga jer joj govori o našoj nepoverljivosti, strahu od života, od uspeha? Možda su ta sigurnosna kamera iznad i alarm znak da krijemo nešto što nam nije pripalo po časti i zasluzi… Dobro razmislite, i onda slobodno osmislite celokupan njihov izgled, vizualizirajte ih.
Možda je nekome palo na pamet da nam nisu ni potrebna. Ali ja se ipak ne bih se složila s tim, ako dozvolite. To bi značilo da smo apsolutno otvoreni za sve, a mora se priznati, ne bi valjalo da je tako. Jer neka granica ipak mora da postoji. Između nas i drugih. Prelaz između dva sveta, onog spolja i onog iznutra. Vrata, koja možemo širom otvoriti po potrebi, ili zatvoriti u slučaju da nas neko ugrožava na bilo koji način. Osim toga, važno je da budemo prisutni, kako bismo zaista i čuli ono što tako željno iščekujemo.
Dakle, osmisli smo svoja vrata, dali smo im oblik, boju, osećamo njihovu glatku teksturu pod prstima, ostaje nam da ih postavimo tu gde treba. I posebno važna stvar – da očistimo prostor ispred, nikako ne ostavljati prepune kese sa smećem koje smo čuvali danima u kući. Da li bi na takva vrata neko pokucao? Unutar kuće neka vlada mir, s vremena na vreme i neka prijatna muzika. Možda je baš taj mir navede da zastane. Sad ono najvažnije, ona je tu, na korak da je čujemo. Budimo prisutni, smirimo svoje misli, jer ako nismo u stanju da utišamo tu buku u glavi, nećemo ni znati da je pokucala.
Da bismo postigli taj mir, važno je probuditi neprestani osećaj pripadnosti tom prostoru. Sklad sa svakim predmetom, sa svakom sitnicom oko nas (u nama).
Jasno vam je da je ta kuća metafora za nas.
I jasno vam je da to znači odnos sa sobom. Sa okolinom. Naša uverenja koja određuju naše postupke.
Razumete da je napeto iščekivanje da nam prilika pokuca na vrata u stvari pritisak okoline ili nas samih da uspemo. Da budemo bolji od drugih. A da li smo napokon svesni da dokle god smo napeti i nemirni, znači da nismo pristuni, da nismo sami sa sobom u saglasju, i da tako nećemo moći da prepoznamo znak za šansu, za uspeh.
Ta vrata su granica slobode, tuđe u odnosu na nas i naše u odnosu na druge.
Kada smo smireni, dobronamerni i gledamo svoja posla, nema razloga da nas jednog dana tako zaigrane i podavijenih rukava dok možda veselo peremo sudove posle ukusnog ručka, ne poseti sama sreća ili životna šansa i zakuca baš na naša vrata!
Srećno vam bilo! I ne zaboravite otirač sa natpisom WELCOME.
Fotografija: Pinterest
