Angažovani pisac zna da je reč jednaka delu: on zna da otkrivati znači menjati i da se ne može otkrivati bez želje za promenom. Pisac je odabrao da otkriva svet i, posebno, čoveka drugim ljudima, kako bi ovi prema ovako razotkrivenom objektu stekli osećaj pune odgovornosti. Funkcija pisca sastoji se u tome da svakog upozna sa svetom, tako da niko ne može sebe da smatra nevinim. – Žan Pol Sartr
Živko Nikolić svojom “Lepotom poroka” ostavio je našem tradicionalnom društvu u nasleđe priču o slobodi i neslobodi. Priču o sudbini ljudi koji deluju po principu automata, živeći po moralnim normama svoje plemenske zajednice, i njenim susretom sa onima kojima su ti mehanizmi popustili, sa onima oslobodjenima. Kroz satiričnost, komediju, ali i tragediju i dramu sa druge strane, prikazan je susret palanačkog duha sa svetskim duhom. Prikazani su oni koji su prepušteni usudu i oni koji su usud uzeli u svoje ruke. Njihov susret smešten je u nudistički kamp. Nikolić nije publici slučajno predstavio priču o nudizmu. Nudistički kamp je mesto oslobođene seksualnosti nasuprot plemenskom duhu u kojem je čovek sveden na puki seksualni objekat. Čovek i žena. Žena je u Međeđi samo žena, dok je muškarac kategorija i muškarca i čoveka, što implicira da žena zapravo i nije čovek.
Ali nije Međeđa jedino mesto u kojem se živi po gospodarskim zapovedima svojih predaka, običaja, primitivizma, zatvorenosti. Međeđa je i u gradu, i u metropoli podjednako kao i na brdu. U Nikolićevoj “Lepoti poroka” izbija Konstantinovićeva “Filozofija palanke”, a njegova Jaglika je ona koja izlazi iz jedne duhovno robovlasničke zajednice i susreće se sa slobodom. Prikazujući preplitanje palanačkog duha sa patrijarhatom koji se bori protiv svakog oblika koji on sam nije – protiv slobode, osvetljavaju nam se sve mračne strane jednog uređenja koje nastalo u svojoj zatvorenosti, sve što je spolja, sve što je drugačije, vidi kao greh. Lik Jaglike je lik koji odlučuje da dela, da siđe sa planine u primorje, da ostavi svoje plemensko utvrđenje. Ona je razumela šta je sloboda, dotakla ju je, ali to još uvek ne znači da je slobodna. Još uvek ne znači da je spremna na preuzimanje odgovornosti da bi se bilo slobodnim.
Ako se lik Jaglinke analizira sa filozofskog stanovišta, autor je na vrlo pronicljiv način prikazao kako je svest koja je napustila sebe (ovaj prelomni momenat se u filmu odigrava u trenutku kada Jaglika odlučuje da stupi u odnos sa drugim muškarcem) , pokušava sebi da se vrati. Međutim, kako Konstantinović fino objašnjava, svest koja na putu ka slobodno otvorenom svetu svetskog duha, kao duha bezbroj mogućnosti, nalazi zastoj, ipak nije iz te pojedinačnosti prešla u stav tvoračke subjektivnosti. Zato teži ka uništenju sebe same, uništenju sopstvene individualnosti. Takvo nešto se svakodnevno može videti u raznim pojavnim oblicima; u primerima “prepuštanja većini”, “prepuštanju sudbini”, čak i ako to često znači i lišavanje ličnog integriteta. To je onda svest plemena u agoniji. Jaglika se vraća u brda, priznaje svoj greh, i traži od svog čoveka da joj presudi prema zakonima zajednice.
Drama koja se zapravo odigrava u životu čoveka, preneta je na film. I zaista, tragedija ljudskog duha leži jedino u njegovoj nemoći da se odupre zatvorenosti. Nije u pitanju samo hrabrost, već i duboko uvrežena mišljenja koja su umetnuta od najranijeg detinjstva, a od tih okova najteže je se osloboditi. Vremenska instanca nije previše bitna za Međeđu, kao što nije ni za grad, jer je palanački duh prisutan svuda. Čojstvo i junaštvo čoveka ogleda se u njegovom izboru da herojski ustane i odbrani svoju ličnost, da odbrani svoj život!
