Smej se Anđela, pusti ljude... Uvek mi je to majka govorila.
A šta Anđela uradi? Dođe kući, skuva kafu, zavaravajući se da je sve ok, prividno držeći kontrolu nad emocijama i razumom, još narednih sedam minuta u proseku. I umesto da „pusti ljude“- pusti ventile do kraja. Isplače se, onako, ljudski se iskida što bi se reklo, i hajmo ponovo. I tako.. godinama. Dok nije počeo organizam da upozorava da neće izdržati još dugo budem li mu i dalje zadavala takve izazove.
Osim što je počelo da me budi telo, ili da se buni bolje reći, počela je da mi se budi i svest. Verujem da su telo i duša dve neraskidivo povezane supstancije koje čine čoveka. Pa kad u telu zagusti ono zove dušu u pomoć.
Elem, proces buđenja se nije desio najednom. Ne možete da promenite svoj senzibilitet, svoju ličnost preko noći – “više se neću stresirati ni zbog čega” ili “više me niko nikada neće povrediti”. Zapravo, da, možete.. da izreknete, ali se zavaravate ako mislite da ste time što ste sebi rekli juče uspeli da obezbedite mir do kraja života. Uvek će se već narednog dana naći neka lutajuća loša energija da vas demantuje, a vaša potisnuta emocija će kad tad da se pojavi kao duh iz prošlosti. E tako su kod mene nastupale krize u kojima mi je bivalo teško zbog toga što mi je teško. Nervirala sam što sam opet dozvolila da se iznerviram, a najviše je bolelo saznanje da sam ponovo “pala” a taman mi je lepo krenulo sa samosavladavanjem. Bila je to borba sa zverima, sa nemani.
A onda se verovatno desio neki proces sazrevanja, evolucije. U toku svojih seansi razgovora sa sobom – meditacije, shvatila sam da ne možemo biti srećni dok ne upoznamo svoju unutrašnjost i ono što se u njoj odigrava, i što je jako važno, dok se ne otresemo prošlosti i doživljavanja sebe kroz negativne emocije. Sav otelotvoreni bol je nesvesno privlačenje još bola i nesreće. Ne možemo da utičemo na događaje koji su se već desili, ali možemo na njihovo doživljavanje. Svojom unutrašnjom promenom možemo da menjamo i stvari koje nam dolaze. Ne mislim da ćete moći da promenite da se neko loše ponese prema vama, već način na koji ćete vi to da prihvatite. A time je onda promenjena i vaša celokupna stvarnost svesti.
„Zbog sklonosti ljudi da produžuju staru emociju, skoro svako u energetskom polju nosi akumulirani stari bol, koji nazivam otelotvoreni bol“ – Ekart Tol “Nova Zemlja”
Ljudi koji pokušavaju da nas pogode u živac, ili ako sami primetimo kod sebe da nas neka sila prosto vuče da nekoga povredimo bilo verbalno, bilo fizički, jeste taj otelotvoreni bol koji se hrani dramatičnim situacijama. „Otelotvoreni bol želi da probudi otelotvoreni bol druge osobe kako bi se mogli međusobno jačati.“ – Ekart Tol. Kada sam se upoznala sa tim bolom, kada sam ga otkrila u sebi, isprva sam postala jako uplašena. Ali ja ne želim ovako da živim, ne želim da nosim u sebi nešto što ja nisam. Ne želim da živim u tamnici svog bola koji jedva čeka da primi bol drugih ljudi kako bi rastao sve veći i snažniji. Ne želim da budem tako otuđena od sebe. Nije korektno sa naše strane da se tako ophodimo prema sebi, zaista… A otuđenje jeste univerzalna dilema ljudskog postojanja. Možda nam niko ne može ponuditi konkretno rešenje, ali nam se može ukazati na takvu nevolju da biste je sami jasnije videli. Jasno videti svoju ili nečiju nevolju predstavlja prvi korak u njenom prevazilaženju. To je buđenje.
Počela sam da učim i od sebe i od drugih. Ali ne onako kako nas, uglavnom, savetuju.. Ljudi su pokvareni, zli. Kada je neko loš prema tebi, vrati mu istom merom, pokaži im zube… Ne! To je najgora stvar koju možete sebi da učinite!
Sa svakim novim događajem, trudila sam se da postupam prema dogovoru sa sobom. Kao prema nekom „nepisanom“ planu koji sam počela da pravim kada sam prepoznala šta se sa mnom zapravo dešava. Da prepoznajem ono što se podmuklo krije iza naizgled „normalnih“ stvari sa kojima svi živimo. Ali te stvari nisu normalne. I nije ih normalno tek tako pustiti da žive u nama. Kada dođete do buđenja, vidite da sva „zloba“, frustracija i nesreća dolazi iz bola u ljudima. Prestala sam da im zameram, da primam to u sebe. Prestala sam i da širim drugima sopstveni bol, a kada bih osetila da sam to sprečila postajala sam jako ponosna na sebe. Postajala sam srećna.
Sećanja na loše stvari nisu sama po sebi problematična. Kroz sećanje bi trebalo da učimo na greškama, međutim kada misli o prošlosti preuzmu kontrolu nad nama, pretvaraju se u teret i uzimaju pod kontrolu naš vlastiti život. Tada naša ličnost postaje uslovljena prošlošću, naša sećanja više nisu samo sećanja već su primila oblik našeg doživljaja o sebi i mi postajemo ono za šta se smatramo. (Oštećeni, izigrani, prevareni, uvređeni). To je jako važno za nas da znamo! Početak oslobađanja nastaje u prepoznavanju činjenice da mi posedujemo bol. Učite da budete prisutni i svesni kako biste mogli da ga prepoznate kada se aktivira. Jer kada ga prepoznamo, ne može se više pretvarati da smo mi, i živeti kroz nas.
Sada mogu da se nasmejem.. i pustim ljude.. jer Ja sam probuđena. A samo probuđeni, mogu živeti život vredan življenja.
