Kada nas spremaju za školu, prvo što nas nauče su slova i brojevi. Roditelji, vaspitači i nastavnici opismene nas da možemo da čitamo i brojimo. Zašto nas niko ne opismeni da tačno prepoznamo i imenujemo šta osećamo? Da li znaš šta je zavist, a šta ljubomora, na primer?
A svi osećamo osećanja. Čak i oni za koje kažemo da su “bezosećajni”. Svaki zdrav čovek ima emocije i oseća ih. Razlika, i to velika, je da li smo svesno šta osećamo, umemo li tačno da imenujemo šta osećamo i kako to što osećamo pokazujemo (ili ne pokazujemo).
Psihologija definiše “emocionalnu pismenost” kao sposobnost da prepoznamo, imenujemo i komuniciramo svoja osećanja. U tom smislu, emocionalna pismenost je prvi korak ka “emocionalnoj inteligenciji” – sposobnosti vrlo hvaljenoj i cenjenoj u naukama o razvoju i rastu ličnosti.
Koliko različitih emocija postoji i imamo li svi iste emocije?
Psihološka istraživanja kažu da se samo 5 emocija može smatrati “bazičnim” univerzalnim emocijama, a sve moguće kombinacije emocija čine zapanjujuću lepezu od 34.000 emocija koje ljudi mogu da osete. Naravno, praktično je nemoguće prepoznati i tačno imenovati toliki broj emocija, pogotovo što je ponekad razlika izmedju njih toliko tanana da razgraničenje zahteva ozbiljno majstorstvo. A, objektivno, nema baš neke praktične koristi od toga.
Koje su osnovne emocije?
Obično se bazičnim univerzalnim emocijama smatraju:
- Strah: Naš strah od opasnosti omogućava nam da predvidimo pretnje našoj sigurnosti (fizičkoj, mentalnoj, emocionalnoj…)
- Bes: Ljutimo se kad nas nešto blokira ili kad mislimo da se prema nama postupa nepravedno
- Gadjenje: Gadjenje prema onome što je toksično pomaže nam da izbegnemo trovanje, fizičko ili mentalno ili emocionalno
- Uživanje: Uživanje opisuje mnoge dobre osećaje koji proizlaze iz iskustava, i novih i poznatih.
- Tuga: Tuga je odgovor na gubitak, a osećanje tuge omogućava nam da uzmemo time-out i pokažemo drugima da nam treba podrška.
Primećujete da svaka bazična emocija ima svoju svrhu. Svaka nam je data sa razlogom. I upravo zbog toga, emocije ne treba deliti na “pozitivne” i “negativne”. Sve emocije su naše, ljudske, i treba ih doživeti i proživeti. Neke su, samo, prijatne, a neke neprijatne. A mi, ljudi, volimo da što više i što češće budemo u prijatnim emocijama, a one neprijatne izbegavamo.
“But, darling, I’ve never promised you a rose garden”.
Kako, uopšte, nastaju emocije?
Emocionalno opismenjavanje je preko potrebna veština. Da uprostim objašnjenje, reći ću da je svrha emocija zadovoljenje neke naše potrebe, pri tome ne mislim samo na fizičke potrebe. Da bi tačna potreba bila zadovoljena, moramo znati koja je to potreba i moramo je komunicirati kako bi i mi sami ali i naša okolina mogli tu potrebu zadovoljiti.
Osećanje je uvek reakcija na neki stimulans. “Nešto” se desi, “nešto” pomislimo, “nešto” čulima osetimo i ukoliko nam je to “nešto” važno, osetićemo emociju. Ključno u ovom vremenskom toku je da je nama važno to što je stimulus. Sreća naša što je tako! U suprotnom, kada bismo na sve što se dešava oko nas i što primetimo reagovali emocijama, istrošli bismo se i sagoreli kao šibica.
Dakle, prvo stimulus, pa interna procena da li nam je to važno i ako jeste, osetimo emociju. A onda, na emociju reagujemo, odnosno, na neki način, doživljenu emociju komuniciramo. Obično, problemi nastaju zbog načina na koji reagujemo na emociju. I baš tu se vidi važnost emocionalne pismenosti.
Kako da pričamo o emocijama?
Kada umemo da prepoznamo šta osećamo, onda možemo i da naučimo kako da reagujemo na tu emociju na način koji je najkorisniji. Emociju ne možemo da izaberemo, ali možemo da izaberemo kako na emociju reagujemo i kako je komuniciramo.
Interesantno je da svi osećamo emocije, a vrlo malo nas govori o emocijama. Jedna od grešaka i blokada uspešnog komuniciranja emocija je pretpostavka da razgovor o emocijama mora biti dug, “tugaljiv”, melodramatičan i, uglavnom, neprijatan za onoga ko vas sluša. A, zapravo, nije tako. Jedan od znakova emocionalne pismenosti je sposobnost izražavanja emocija kratkim, prostim (ne ni prosto-proširenim) rečenicama. Na primer: “Tužna sam”, “Ljuta sam”, “Vesela sam” itd. Za ideju kako da nazovete svoje osećanja, pogledajte spisak emocija na internetu ili u literaturi ili mi pišite – poslaću vam moj spisak. Vežbajte da izrazite svoju emociju na jednostavan način i da je ne objašnjavate. Nemojte da upadnete u zamku pravdanja za svoja osećanja. Nikada i nikome ne dugujete objašnjenje! O “socijalno prihvatljivom” izražavanju emocija – u narednom postu. Stay tuned!
A sada – vežbamo!
Na primer, ovako:
- U toku sedam dana, svako veče, zapiši emocije koje si u toku dana osetila. Koristi kratke proste rečenice, kao što si već naučila.
- Svakoj emociji dodaj intenzitet – slabo(1), umereno (2), jako (3).
- Po isteku sedam dana, saberi “poene” za svaku emociju. Npr. “Bila sam uvredjena” je na spisku u ponedeljak kao umereno (2 poena), sredu kao slabo(1), petak kao jako (3). Dakle, zbir za “uvredjenost” je 6.
- Napravi svoju rang listu emocija, uredjujući po zbiru poena od najvećeg do najmanjeg. To je tvoj lični leksikon emocija, tvoja emocionalna mapa. Emocije koje su na vrhu liste su emocije koje najjače utiču na tebe, tvoje ponašanje, ali i na to kako te drugi doživljavaju.
- Obzirom da si dnevnik emocija vodila samo nedelju dana, vrlo je moguće da neki dogadjaji neposredno utiču na to šta ti se dešava i šta osećaš. Zato ne bi bilo loše da istu vežbu ponavljaš s vremena na vreme ili da produžiš trajanje vodjenja dnevnika. Posmatraj šta se promenilo? Kako tvoja emocionalna mapa izgleda sada? Ima li novih emocija u leksikonu? Ima li emocija koje te zbunjuju?
Za sada, dozvoli sebi samo da posmatraš sopstvene emocije. Budi radoznala, poput deteta, ne prosudjuj i ne osudjuj ni sebe ni svoje emocije. Ne pokušavaj da otkriješ “zašto?”. Za sada, odgovori samo na “šta?”
A kada budeš spremna, krenućemo da otkrivamo i “zašto?”.
Do tada, vežbaj, posmatraj i igraj se!
Za tvoj uspeh!
PS. Odgovori na pitanja sa početka posta: “Ljubomora” je strah da će nam neko uzeti ono što imamo i što nam je važno, najčešće ljubav neke osobe.“Zavist” je želja da imamo nešto što neko ima, a mi se sa tim takmičarski poredimo.
